Ђурђев: СУПЕРЋЕЛИЈСКО РАЗАРАЊЕ СРБИЈЕ
Не брине мене суперћелијска олуја која је погодила нашу земљу овог лета у два наврата. Срби су вредан народ, чији дух је прожет радном етиком и, упркос значајним материјалним штетама које су суперћелијске олује оставиле иза себе, и држава и народ ће умети да исте санирају у максимално брзом року. Мене брине једна друга врста суперћелијског разарања Србије, она која је и духовног, а не само материјалног карактера.
То суперћелијско разарање Србије траје већ неколико деценија и не дозвољава да се небо над српском нацијом и државом разведри. Те идеолошке олује које са већим или мањим интензитетом дувају широм наше земље носиле су различита имена – од југословенства и троједног народа, преко титоизма, до неолиберализма и евроатлантизма. За разлику од суперћелијске олује као временске непогоде која је пођеданко погодила све од Словеније, преко Хрватске, до Србије, ове идеолошке олује заиста су пројектовали и пустили у етар неки политички ХАРП системи и баждарили тако да само погађају оне просторе на којима већински живе Срби.
Нажалост, ове политичке непогоде потресају Србију и Србе и данас у овим тмурним, ветровитим и муњевитом брзином промењивим међународним околностима. Многим деловима наше планете прети глад, али не само због временских непогода, већ због политичких земљотреса који све чешће погађају међународну политичку арену, а чији су епицентри махом лоцирани диљем западне цивилизације. Такав један политички земљотрес погодио је Украјину, убрзо претворивши се у економски и енергетски цунами. Не очекују нашу планету само екстремне врућине и временски феномени попут Ел Ниња, већ и глад, јер Русији западне силе нису оставили другог избора до тога да се повуку из Споразума о житу, јер Индија креће са забранама испорука свог пиринча, јер многе делове Европе, Азије и Северне Америке очекују продужене суше, јаке кише и поплаве. Колективни запад би да кишобранима заклони кинеско сунце које избија иза хоризонта и пушта своје зраке широм наше планете. Кина, дакле, суверено иде крупним корацима ка преузимању светског трона од САД, Европа грца у рецесији, инфлацији, енергетским недостацима, а САД води човек који више не зна да ли ратује са Русима у Украјини или Ираку.
Уз глобално загревање као климатски феномен добили смо и глобално хлађење које ствара нове блоковске поделе на међународној сцени.
Где су и шта раде, у међувремену, јунаци суперћелијског разарања наше Србије? По старом обичају, како то бива, село гори, а баба се чешља. Да колективни Запад одавно више није оно што је некад био довољно сведоче његови локални мегафони у Србији који и даље чекају да јутро 6. октобра коначно осване. Од некада доктора наука, угледних интелектуалаца, људи у професијама од медицине до адвокатуре, колективни Запад је, кладећи се на особе попут Радета Басте, Маринике Тепић и Зоране Михајловић, спао на ниске гране. Није те људе заслепило сунце од кога ових дана горе и небо и земља па да не могу да виде да живимо у 2023., а не у 1991. години и да је доба неолибералног евроатлантског униполарног света завршено. Они једноставно нису навикли ни на шта друго до на клањање Сунцу на западу, игноришући да се оно рађа на истоку. Погледајте само њихове путање и потезе које вуку у последње време и све ће вам бити јасно.
Раде Баста се од русофила и слуге српског народа у лику министра привреде трансформисао најпре у тројанског коња опозиције и антируског лобисте, да би га затим пут одвео све до Вашингтона на ноге, ни мање ни више него Билу Клинтону кога ословљава председником. Баста је тако постао пластичан пример човека који је превалио пут од Србина, преко случајног Србина до антисрбина. Како другачије објаснити то да је човек који се као младић оружјем супротставио злочиначкој агресији НАТО пакта на нашу земљу сада са осмехом на лицу, сав озарен, пао у Клинтонов загрљај? Зорана Михајловић, са друге стране, своју идеологију никада није ни мењала. Имала је само фазе када је, у складу са личним и себичним дневнополитичким потребама, мудро ћутала, али српско становиште никада није исповедала. Чим је изгубила комад власти Зорана се из мудрог ћутолога који се није оглашавао ни по ком битном виталном државном и националном питању трансформисала у стручњака за све и свашта.
Некада је говорила да Вучића нападају у јеку борбе за Косово, а сад тражи од наше земље да прихвати европски план за Косово и Метохију (читај капитулацију) и да не буде земља неких тамо Вучића, Вулина и Додика. Каже ово чедо Г17+ и то да Вучић није заслужан за изградњу путева и пруга у земљи, али и да треба да се склони из ЕПС-а и Србијагаса. За свега неколико месеци Зорана Михајловић је хируршки прецизно поручила грађанима Србије шта жели – да је обезглави свргавањем њене политичке елите, да је осакати одузимањем Космета и да јој исиса животну енергију тако што би вероватно наше енергетске потенцијале дала у руке западњацима. Не заборавимо ни Маринику Тепић, која неретко говори да је Србија држава безакоња, са нимало владавине права у себи, а која се, као још један мултипрактик западне производње свесрдно понудила да баш она води Анкетни одбор који се, додуше кратко, бавио монструозним и незапамћеним убиствима наше деце у Београду и Младеновцу.
Дуго ће, међутим, остати изјава ове тужитељке и суткиње у покушају да родитељи деце убијене у ОШ ,,Владислав Рибникар“ немају тапију на бол. Од тога да грађане Србије покушава да убеди да више воли Србију од свих, стигла је до тога да, ваљда, тугује над невино и свирепо убијеном децом тугује више и од њихових родитеља. Ето до чега је довела злоупотреба масовних убистава у сврхе организовања политичких протеста, довела је до тога да барјактари истих више и не скривају своју агенду, да им ни бол у срцу и суза у оку родитеља који су изгубили своју децу нису светиња.
Све у свему, ваља се још једном изразити у стилу ванвременског генија Његоша – не бојим се турских барјактара на Косову, нека га је ка на гори листа, но се бојим од домаћих евроатлантских барјактара.
Александар Ђурђев, посланик и председник Српске лиге
