Đurđev: SUPERĆELIJSKO RAZARANJE SRBIJE

To superćelijsko razaranje Srbije traje već nekoliko decenija i ne dozvoljava da se nebo nad srpskom nacijom i državom razvedri. Te ideološke oluje koje sa većim ili manjim intenzitetom duvaju širom naše zemlje nosile su različita imena – od jugoslovenstva i trojednog naroda, preko titoizma, do neoliberalizma i evroatlantizma. Za razliku od superćelijske oluje kao vremenske nepogode koja je pođedanko pogodila sve od Slovenije, preko Hrvatske, do Srbije, ove ideološke oluje zaista su projektovali i pustili u etar neki politički HARP sistemi i baždarili tako da samo pogađaju one prostore na kojima većinski žive Srbi.

Nažalost, ove političke nepogode potresaju Srbiju i Srbe i danas u ovim tmurnim, vetrovitim i munjevitom brzinom promenjivim međunarodnim okolnostima. Mnogim delovima naše planete preti glad, ali ne samo zbog vremenskih nepogoda, već zbog političkih zemljotresa koji sve češće pogađaju međunarodnu političku arenu, a čiji su epicentri mahom locirani diljem zapadne civilizacije. Takav jedan politički zemljotres pogodio je Ukrajinu, ubrzo pretvorivši se u ekonomski i energetski cunami. Ne očekuju našu planetu samo ekstremne vrućine i vremenski fenomeni poput El Ninja, već i glad, jer Rusiji zapadne sile nisu ostavili drugog izbora do toga da se povuku iz Sporazuma o žitu, jer Indija kreće sa zabranama isporuka svog pirinča, jer mnoge delove Evrope, Azije i Severne Amerike očekuju produžene suše, jake kiše i poplave. Kolektivni zapad bi da kišobranima zakloni kinesko sunce koje izbija iza horizonta i pušta svoje zrake širom naše planete. Kina, dakle, suvereno ide krupnim koracima ka preuzimanju svetskog trona od SAD, Evropa grca u recesiji, inflaciji, energetskim nedostacima, a SAD vodi čovek koji više ne zna da li ratuje sa Rusima u Ukrajini ili Iraku.

Uz globalno zagrevanje kao klimatski fenomen dobili smo i globalno hlađenje koje stvara nove blokovske podele na međunarodnoj sceni.

Gde su i šta rade, u međuvremenu, junaci superćelijskog razaranja naše Srbije? Po starom običaju, kako to biva, selo gori, a baba se češlja. Da kolektivni Zapad odavno više nije ono što je nekad bio dovoljno svedoče njegovi lokalni megafoni u Srbiji koji i dalje čekaju da jutro 6. oktobra konačno osvane. Od nekada doktora nauka, uglednih intelektualaca, ljudi u profesijama od medicine do advokature, kolektivni Zapad je, kladeći se na osobe poput Radeta Baste, Marinike Tepić i Zorane Mihajlović, spao na niske grane. Nije te ljude zaslepilo sunce od koga ovih dana gore i nebo i zemlja pa da ne mogu da vide da živimo u 2023., a ne u 1991. godini i da je doba neoliberalnog evroatlantskog unipolarnog sveta završeno. Oni jednostavno nisu navikli ni na šta drugo do na klanjanje Suncu na zapadu, ignorišući da se ono rađa na istoku. Pogledajte samo njihove putanje i poteze koje vuku u poslednje vreme i sve će vam biti jasno.

 Rade Basta se od rusofila i sluge srpskog naroda u liku ministra privrede transformisao najpre u trojanskog konja opozicije i antiruskog lobiste, da bi ga zatim put odveo sve do Vašingtona na noge, ni manje ni više nego Bilu Klintonu koga oslovljava predsednikom. Basta je tako postao plastičan primer čoveka koji je prevalio put od Srbina, preko slučajnog Srbina do antisrbina. Kako drugačije objasniti to da je čovek koji se kao mladić oružjem suprotstavio zločinačkoj agresiji NATO pakta na našu zemlju sada sa osmehom na licu, sav ozaren, pao u Klintonov zagrljaj? Zorana Mihajlović, sa druge strane, svoju ideologiju nikada nije ni menjala. Imala je samo faze kada je, u skladu sa ličnim i sebičnim dnevnopolitičkim potrebama, mudro ćutala, ali srpsko stanovište nikada nije ispovedala. Čim je izgubila komad vlasti Zorana se iz mudrog ćutologa koji se nije oglašavao ni po kom bitnom vitalnom državnom i nacionalnom pitanju transformisala u stručnjaka za sve i svašta.

Nekada je govorila da Vučića napadaju u jeku borbe za Kosovo, a sad traži od naše zemlje da prihvati evropski plan za Kosovo i Metohiju (čitaj kapitulaciju) i da ne bude zemlja nekih tamo Vučića, Vulina i Dodika. Kaže ovo čedo G17 i to da Vučić nije zaslužan za izgradnju puteva i pruga u zemlji, ali i da treba da se skloni iz EPS-a i Srbijagasa. Za svega nekoliko meseci Zorana Mihajlović je hirurški precizno poručila građanima Srbije šta želi – da je obezglavi svrgavanjem njene političke elite, da je osakati oduzimanjem Kosmeta i da joj isisa životnu energiju tako što bi verovatno naše energetske potencijale dala u ruke zapadnjacima. Ne zaboravimo ni Mariniku Tepić, koja neretko govori da je Srbija država bezakonja, sa nimalo vladavine prava u sebi, a koja se, kao još jedan multipraktik zapadne proizvodnje svesrdno ponudila da baš ona vodi Anketni odbor koji se, doduše kratko, bavio monstruoznim i nezapamćenim ubistvima naše dece u Beogradu i Mladenovcu.

Dugo će, međutim, ostati izjava ove tužiteljke i sutkinje u pokušaju da roditelji dece ubijene u OŠ ,,Vladislav Ribnikar“ nemaju tapiju na bol. Od toga da građane Srbije pokušava da ubedi da više voli Srbiju od svih, stigla je do toga da, valjda, tuguje nad nevino i svirepo ubijenom decom tuguje više i od njihovih roditelja. Eto do čega je dovela zloupotreba masovnih ubistava u svrhe organizovanja političkih protesta, dovela je do toga da barjaktari istih više i ne skrivaju svoju agendu, da im ni bol u srcu i suza u oku roditelja koji su izgubili svoju decu nisu svetinja.

Sve u svemu, valja se još jednom izraziti u stilu vanvremenskog genija Njegoša – ne bojim se turskih barjaktara na Kosovu, neka ga je ka na gori lista, no se bojim od domaćih evroatlantskih barjaktara.

Aleksandar Đurđev, poslanik i predsednik Srpske lige