ДНЕВНИК ИСТРАЖУЈЕ: Уставна реформа као најављена јесења топ-тема

Основно питање на које дебата треба најпре да одговори јесте дилема да ли је потребно изменити само одредбе које се везују за наше чланство у ЕУ, или се мора “ загазити ” у неке значајније промене на политичком плану. Како је већ најављено, Србија ће до уласка у ЕУ морати најмање два пута да промени Устав. Најпре се очекује измена одредби које треба да изузму правосуђе од политичког утицаја, а у другом делу  потребно је “ убацити ” Европу у наш уставни систем. Како је најављивано, Србија први део посла треба да одради до краја 2017. године, пре свега део који се односи на Високи савет судства и Државно већа тужилаштва. За сада  се измена Устава везана за статус Косова не спомиње као услов евроинтеграција, али политички актери често изражавају бојазан да се та прича тешко може избећи на крају европског пута.

Истицањем промене Устава као једног од кључних задатака у његовом председничком мандату, Александар Вучић практично је дао знак за почетак расправе о новом највишем правном акту државе. Вучић је нагласио да ће се у промени Устава трагати за консензусом, а очекује се да ће међу најважнијим питањима која ће отворити дебату бити не само облик политичког система, односно расподела власти, већ  и однос према преамбули која говори о Косову и Метохији.

Европски прописи и у Србији

Уколико жели да постане чланица ЕУ, Србија ће сигурно морати да измени један део Устава, а те промене означиле би њено повезивање са европском породицом. Приступањем ЕУ, Србија ће прихватитити то  да органи ЕУ доносе правно обавезујуће акте који ће се непосредно примењивати на њеној територији. Такође правни поредак ЕУ захтева да правне тековине Европске уније имају јачу правну снагу у односу на домаће правне акте. Садашњим Уставом је утврђено  да Народна Скупштна  доноси законе и друге опште акте из надлежности Републике Србије. Приступањем Европској унији држава чланица прихвата да на њеној територији важе и примењују се акти, који имају снагу закона, а које није донео њен парламент, нити су у њему  потврђени.

Ако је судити по досадашњим иступима, политичке странке  још немају коначан  одговор на питање треба ли јачати председничку функцију, или ићи ка чистијем парламентарном систему и избору председника у скупштини. Пре две године у парламенту Србије причу о уставној реформи започео је Акциони тим за реформу политичког система, па иако се очекивало да ће у септембру 2015. бити донет акт, који би садржао коначан предлог  промена у овој сфери, посао није окончан. Све парламентарне странке изнеле су свој став, а последњи на списку референата, тадашњи шеф клуба напредњака Зоран Бабић, мада је у више наврата тврдио да је спремио врло исцрпно излагање, никада га није презентовао јавности. Самим тим остало је непознато које виђење уставне реформе има најјача странка власти. Додуше, још у време док су били опозиција, напредњаци су 2011. године предали парламенту предлог са потписима 309.622 грађана, са захтевом да се број народних посланика смањи са 250 на 125, али он никада није дошао на дневни ред.

Став странака које су дебатовале у акционом тиму био је да би финале реформе политичког система требало да подразумева и промену Устава. Међутим, сагласности међу странкама на који начин треба мењати тај највиши политички и правни акт ипак није било, јер су једни сматрали да треба донети потпуно нови Устав, док је став других био да актуелни само треба побољшати. Отворена је и дебата о томе треба ли кориговати пропорционални изборни систем. Сви су се сложили да треба мењати изборни систем, али није било сагласности око типа, броја изборних јединица и цензуса који би странке требало да прескоче, како би ушле у парламент. Но, слободно се може рећи да је било највише оних који су заговарали такозвани персонализовани пропорционални систем.

Став СДПС је био да председника државе треба бирати у Скупштини, што је, како су тврдили,  најефикаснији модел извршне власти. Из СДС су били става да  „уколико се Србија определи поново  за непосредан избор председника државе, требало би повећати његова овлашћења на уштрб владе и премијера, али да је, уколико се буде бирао у парламенту довољно да има садашња или нешто мања овлашћења„. Предлог Нове странке је био да Србији треба канцеларска влада.

Глас скупштине и(ли) референдум

Процедура за промену Устава доста је компликована. Предлог за промену Устава може поднети најмање трећина посланика, председник Републике, Влада или најмање 150 хиљада бирача. Народна скупштина усваја акт о промени Устава двотрећинском већином и може одлучити да га и грађани потврде на републичком референдуму. Ипак, обавезна је да организује референдум увек када се промена Устава односи на преамбулу, начела, људска и мањинска права и слободе, уређење власти, проглашавање ратног и ванредног стања, одступање од људских и мањинских права у ванредном и ратном стању или на сам поступак промене Устава.

Да би предлог прошао на рефрендуму, потребно је да за њега гласа већина изашлих бирача.

Ако Народна скупштина не одлучи да акт о промени Устава стави на потврђивање, промена Устава је усвојена изгласавањем у Народној скупштини.

За спровођење Устава доноси се уставни закон, а њиме се прецизирају рокови у којима је потребно правни систем ускладити са новоусвојеним нормама. Да то није једноставан посао, сведочи то што је по важећем уставном закону требало још пре девет година ускладити све прописе са највишим актом, али то није учињено, рецимо,  када је реч о законодавству везаном за финансирање Војводине.

У расправи су се регионалне странке тада дотакле и положаја Војводине. СВМ је предлагала веће уставом гарантоване надлежности АПВ, враћање законодавне надлежности Покрајини и за прецизно утврђивање извора финансирања Војводине. И на врху листе приоритета ЛСВ био је степен војвођанске аутономије. Лигаши су поручили да желе законодавну, извршну и судску власт за Војводину, као и гарантоване приходе и имовину. Надлежност Војводине је, како су наводили, неопходно дефинисати Уставом.

Када је о Косову реч, оно је Уставом из 2006. године  из нормативног дела пребачено у преамбулу. Ту је истакнутио да је Косово и Метохија саставни део територије Србије, који има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије. Мада је тај потез изазвао највише критике у јавности, сада се та иста преамбула, за коју је говорено да нема готово никаву правну снагу, истиче  у неким круговима као једина гаранција останка  Косова у правном систему Србије. Део опозиције упозорава да ће власт овога пута избрисати Косово потпуно из Устава Повод за бојазан је дијалог Београда и Приштине, који  је започео 2012.године под покровитељством Европске уније. Повод за такву промену Устава виде у чињеници да преговарачки оквир предвиђа постизање ,, правно обавезујућег споразума “ који ће бити договорен као резултат дијалога са ЕУ.

Уставом Србије је предивиђено да ће се за регулисање питања статуса аутономије КиМ донети посебан уставни закон, али до тога није дошло. Раније су представници власти износили став  да ће посебан уставни закон регулисати питање сатуса КиМ, после преговора с Приштином, пошто је тада на сто стављена тема Заједнице српских општина, које у Уставу нема.    

Светлана Станковић