DNEVNIK ISTRAŽUJE: Ustavna reforma kao najavljena jesenja top-tema

Osnovno pitanje na koje debata treba najpre da odgovori jeste dilema da li je potrebno izmeniti samo odredbe koje se vezuju za naše članstvo u EU, ili se mora “ zagaziti ” u neke značajnije promene na političkom planu. Kako je već najavljeno, Srbija će do ulaska u EU morati najmanje dva puta da promeni Ustav. Najpre se očekuje izmena odredbi koje treba da izuzmu pravosuđe od političkog uticaja, a u drugom delu  potrebno je “ ubaciti ” Evropu u naš ustavni sistem. Kako je najavljivano, Srbija prvi deo posla treba da odradi do kraja 2017. godine, pre svega deo koji se odnosi na Visoki savet sudstva i Državno veća tužilaštva. Za sada  se izmena Ustava vezana za status Kosova ne spominje kao uslov evrointegracija, ali politički akteri često izražavaju bojazan da se ta priča teško može izbeći na kraju evropskog puta.

Isticanjem promene Ustava kao jednog od ključnih zadataka u njegovom predsedničkom mandatu, Aleksandar Vučić praktično je dao znak za početak rasprave o novom najvišem pravnom aktu države. Vučić je naglasio da će se u promeni Ustava tragati za konsenzusom, a očekuje se da će među najvažnijim pitanjima koja će otvoriti debatu biti ne samo oblik političkog sistema, odnosno raspodela vlasti, već  i odnos prema preambuli koja govori o Kosovu i Metohiji.

Evropski propisi i u Srbiji

Ukoliko želi da postane članica EU, Srbija će sigurno morati da izmeni jedan deo Ustava, a te promene označile bi njeno povezivanje sa evropskom porodicom. Pristupanjem EU, Srbija će prihvatititi to  da organi EU donose pravno obavezujuće akte koji će se neposredno primenjivati na njenoj teritoriji. Takođe pravni poredak EU zahteva da pravne tekovine Evropske unije imaju jaču pravnu snagu u odnosu na domaće pravne akte. Sadašnjim Ustavom je utvrđeno  da Narodna Skupštna  donosi zakone i druge opšte akte iz nadležnosti Republike Srbije. Pristupanjem Evropskoj uniji država članica prihvata da na njenoj teritoriji važe i primenjuju se akti, koji imaju snagu zakona, a koje nije doneo njen parlament, niti su u njemu  potvrđeni.

Ako je suditi po dosadašnjim istupima, političke stranke  još nemaju konačan  odgovor na pitanje treba li jačati predsedničku funkciju, ili ići ka čistijem parlamentarnom sistemu i izboru predsednika u skupštini. Pre dve godine u parlamentu Srbije priču o ustavnoj reformi započeo je Akcioni tim za reformu političkog sistema, pa iako se očekivalo da će u septembru 2015. biti donet akt, koji bi sadržao konačan predlog  promena u ovoj sferi, posao nije okončan. Sve parlamentarne stranke iznele su svoj stav, a poslednji na spisku referenata, tadašnji šef kluba naprednjaka Zoran Babić, mada je u više navrata tvrdio da je spremio vrlo iscrpno izlaganje, nikada ga nije prezentovao javnosti. Samim tim ostalo je nepoznato koje viđenje ustavne reforme ima najjača stranka vlasti. Doduše, još u vreme dok su bili opozicija, naprednjaci su 2011. godine predali parlamentu predlog sa potpisima 309.622 građana, sa zahtevom da se broj narodnih poslanika smanji sa 250 na 125, ali on nikada nije došao na dnevni red.

Stav stranaka koje su debatovale u akcionom timu bio je da bi finale reforme političkog sistema trebalo da podrazumeva i promenu Ustava. Međutim, saglasnosti među strankama na koji način treba menjati taj najviši politički i pravni akt ipak nije bilo, jer su jedni smatrali da treba doneti potpuno novi Ustav, dok je stav drugih bio da aktuelni samo treba poboljšati. Otvorena je i debata o tome treba li korigovati proporcionalni izborni sistem. Svi su se složili da treba menjati izborni sistem, ali nije bilo saglasnosti oko tipa, broja izbornih jedinica i cenzusa koji bi stranke trebalo da preskoče, kako bi ušle u parlament. No, slobodno se može reći da je bilo najviše onih koji su zagovarali takozvani personalizovani proporcionalni sistem.

Stav SDPS je bio da predsednika države treba birati u Skupštini, što je, kako su tvrdili,  najefikasniji model izvršne vlasti. Iz SDS su bili stava da  „ukoliko se Srbija opredeli ponovo  za neposredan izbor predsednika države, trebalo bi povećati njegova ovlašćenja na uštrb vlade i premijera, ali da je, ukoliko se bude birao u parlamentu dovoljno da ima sadašnja ili nešto manja ovlašćenja„. Predlog Nove stranke je bio da Srbiji treba kancelarska vlada.

Glas skupštine i(li) referendum

Procedura za promenu Ustava dosta je komplikovana. Predlog za promenu Ustava može podneti najmanje trećina poslanika, predsednik Republike, Vlada ili najmanje 150 hiljada birača. Narodna skupština usvaja akt o promeni Ustava dvotrećinskom većinom i može odlučiti da ga i građani potvrde na republičkom referendumu. Ipak, obavezna je da organizuje referendum uvek kada se promena Ustava odnosi na preambulu, načela, ljudska i manjinska prava i slobode, uređenje vlasti, proglašavanje ratnog i vanrednog stanja, odstupanje od ljudskih i manjinskih prava u vanrednom i ratnom stanju ili na sam postupak promene Ustava.

Da bi predlog prošao na refrendumu, potrebno je da za njega glasa većina izašlih birača.

Ako Narodna skupština ne odluči da akt o promeni Ustava stavi na potvrđivanje, promena Ustava je usvojena izglasavanjem u Narodnoj skupštini.

Za sprovođenje Ustava donosi se ustavni zakon, a njime se preciziraju rokovi u kojima je potrebno pravni sistem uskladiti sa novousvojenim normama. Da to nije jednostavan posao, svedoči to što je po važećem ustavnom zakonu trebalo još pre devet godina uskladiti sve propise sa najvišim aktom, ali to nije učinjeno, recimo,  kada je reč o zakonodavstvu vezanom za finansiranje Vojvodine.

U raspravi su se regionalne stranke tada dotakle i položaja Vojvodine. SVM je predlagala veće ustavom garantovane nadležnosti APV, vraćanje zakonodavne nadležnosti Pokrajini i za precizno utvrđivanje izvora finansiranja Vojvodine. I na vrhu liste prioriteta LSV bio je stepen vojvođanske autonomije. Ligaši su poručili da žele zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast za Vojvodinu, kao i garantovane prihode i imovinu. Nadležnost Vojvodine je, kako su navodili, neophodno definisati Ustavom.

Kada je o Kosovu reč, ono je Ustavom iz 2006. godine  iz normativnog dela prebačeno u preambulu. Tu je istaknutio da je Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, koji ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije. Mada je taj potez izazvao najviše kritike u javnosti, sada se ta ista preambula, za koju je govoreno da nema gotovo nikavu pravnu snagu, ističe  u nekim krugovima kao jedina garancija ostanka  Kosova u pravnom sistemu Srbije. Deo opozicije upozorava da će vlast ovoga puta izbrisati Kosovo potpuno iz Ustava Povod za bojazan je dijalog Beograda i Prištine, koji  je započeo 2012.godine pod pokroviteljstvom Evropske unije. Povod za takvu promenu Ustava vide u činjenici da pregovarački okvir predviđa postizanje ,, pravno obavezujućeg sporazuma “ koji će biti dogovoren kao rezultat dijaloga sa EU.

Ustavom Srbije je prediviđeno da će se za regulisanje pitanja statusa autonomije KiM doneti poseban ustavni zakon, ali do toga nije došlo. Ranije su predstavnici vlasti iznosili stav  da će poseban ustavni zakon regulisati pitanje satusa KiM, posle pregovora s Prištinom, pošto je tada na sto stavljena tema Zajednice srpskih opština, koje u Ustavu nema.    

Svetlana Stanković