Чанак: Нема замке у европској стратегији, то је озбиљна замена теза
" У Стратегији ЕУ за Западни Балкан не видим никакву замку за Србију, већ је реч о редоследу и таксативно набројаним потезима који се од Србије очекују. Постоји озбиљна замена теза када се разговара о тој теми, а то је да ЕУ тражи од Србије да испуни неке услове који би, отрпилике, требало да иду у корист Европској унији, превиђајући да је Србија та која хоће да уђе у ЕУ и да живи на начин и по њеним правилима", каже у разговору за „Дневник” председник Одбора за европске интеграције Скупштине Србије и лидер ЛСВ-а Ненад Чанак, на питање да ли је та стратегија реална понуда Србији, или замка, пуна препрека које Београд не може да прескочи.
Истовремено, упозорава на то да интензивирање политичког ангажмана ЕУ и њених званичника у Србији види као „јасан одговор на интензивирању руске пропаганде и руског ангажмана у Србији који је сада више него очигледан”.
"Једноставно, сада почиње да се распламсава то питање утицаја на Западном Балкану јер Русија не може да одустане из својих јасних интереса и да се Србија и Република Српска, као последњи бастиони руског утицаја на Балкану, тек тако окрену ка некаквом развоју, невезано ексклузивно за Русију. Јер, Србија и РС требају Русији као чипови у светској покерашкој игри, где Москву интересује само једно, а то је Украјина, односно делови које жели да припоји Руској Федерацији. И управо због тога требају јој чипови негде где је неће интересовати па ће се сутра десити Косово за Крим, а РС за Доњецк, и то је суштина приче. Ако не будемо пазили, бићемо део међунардоног поткусуривања, а на то нико ко о Србији мисли као о независној, сувереној и у перспективи демократској држави, не може пристати.
- Каква је позиција Европске уније у тим односима?
– ЕУ је схватила да мора да се више бави реалполитиком него што је то до сада био случај. Прича о меком утицају и сличне ствари, све је то лепо и красно, али се показало да у данашњем свету то све теже функционише. Зато ЕУ иде ка томе да, како год зна и уме, после економских тегоба које су постојале, Брегзита, који је такође био последица уљуљканости у неумитност постојања ЕУ, мора да се отрезни и схвати да је она пројекат у перманентном настајању и да мора да се прилагођава међународној политичкој сцени која је све оштрија и има све веће и веће захтеве према центрима моћи, а ЕУ јесте сигурно један од њих. Управо тако видим и посету председника ЕК-а Жан-Клода Јункера. Јасно је да он не може да каже да ће Србија бири примљена у ЕУ тада и тада, из једноставног разлога што то не зависи од тога да ли ЕУ хоће или неће, него, између осталог, и да ли ће услови које ЕУ поставља свим својим чланицама, бити испуњени. Али, с друге стране, добра вест је да је то први пут да смо с њихове стране добили барем неки оквирни датум када то може бити на дневном реду. Мислим да је то велико охрабрење и да је Србија сада на раскршћу да ли ће истрајати на свом путу према ЕУ и типу западне демократије, или ће постати руска провинција, што је, наравно, циљ идеја многих званичника и јавних личности у Србији. На моју велику жалост, имали смо прилику у једном тренутку да чујемо да је Томислав Николић, као председник, у Скупштини Србије то јавно изговорио, као неку нормалну ствар.
- Шта је тренутно највећи проблем везан за односе Србије и Русије?
– Имамо ситуацију да се руска пропаганда продаје као патриотизам, а некакви наводни хуманитарни центри су, у суштини, шпијунске и војне базе. О томе јасно говори чињеница да, када год се спомене питање статуса центра у Нишу, увек, као што је то урадио господин Лавров када је био у посети Србији, увек се пореди статус његовог особља са статусом НАТО војника у бази Бондстил. Као да је исто да је неко хуманитарни радник или је војно лице. Другим речима, он прећутно говори о томе да Русија тражи војну еквилизацију права у Србији, да она тражи свој део утицаја у Србији, само што то ради на начин у којем се у великој мери злоупотребљава историјско пријатељство српског и руског народа и српске и руске државе.
- Званичан став у Србији и даље је да неће уводити санкције Русији, односно и Русија и ЕУ. Да ли је могуће истрајати у таквом ставу и остати на европском путу?
– Србија нема ниједан разлог да ради у корист своје штете јер придруживање ЕУ треба да буде у корист, а не против Србије. У условима где имамо економску сарадњу с Русијом, која омогућава, између осталог, извоз пољопривредних производа које иначе не бисмо могли да извеземо ако бисмо увели те санкције, где Србија има – а то је грешка многих прошлих руководстава – велики степен енергетске зависности од Москве, дошли бисмо у позицију да увођењем санкција оштетимо сопствену привреду. Наши западни партнери морају имати разумевања за специфичан положај Србије у економском и привредном смислу, као и, у крајњој линији, за специфичан однос који Србија у својих 180 година односа с Русијом има. Међутим, с друге стране, треба бити свестан тога да је опредељење за Запад последица врло јасног и рационалног начина сагледавања могућности и будућности Србије. Јер, ако Србија не крене путем демократије и развоја, она ће остати окружена земљама ЕУ и НАТО као непотопиви носач с ракетама и авионима РФ-а, а то није, надам се, будућност коју било ко у овој земљи жели својој деци.
Дунав мора пред арбитражу
- Питање разграничења са суседима мора бити решено према бриселском пакету, а у њему је и случај Хрватске, где граница обухвата и део Војводине. Да ли сте оптимиста када је о томе реч?
– Уверен сам у то да ће то питање морати да се реши међунардном арбитражом јер ту неког великог договора тешко да може бити. Лично сам обишао сваки центиментар спорне границе и знам врло добро о чему се ту ради. Поента је у томе да је, када је прављена граница између Хрватске и Војводине, она ишла током Дунава. У међувремену је Дунав променио ток после поплаве 1965. године, тако да су делови меандара које је пробио, остали с леве и десне стране реке. Ти меандри чине мали проценат територије, али је поента у томе да би се тиме направила изузетно комплексна и компликована ситуација у којој бисмо имали војску Хрватске с војвођанске стране Дунава и војску Србије с хрватске стране. Тако би се национални резервати природе Горњег Подунавља и с леве и десне стране Дунава претворили у милитаризоване просторе који ничему другоме више не би могли служити. А то су, иначе, веома значајна и интересантна ловишта и последњи трагови аутохтоних еко-система. Мислим да Хрватска због својих унутрашњополитичких разлога не може да пристане на чињеницу да је Дунав променио ток и да прихвати границу на Дунаву како је и била замишљена основним решењем. Уверен сам да би међународна арбитража морала донети јасну одлуку да се, пошто је у питању природна граница и пошто је река променила ток, онда и граница у том смислу променила.
- Да ли и ви видите причу о правно обавезујућем споразуму Београда и Приштине као то да Србија не треба да призна независност Косова?
– Питање тог споразума не разумем као питање признавања или непризнавања Косова. Овог тренутка то говорим као председник Одбора за европске интеграције, да бих изнео ставове који су доминантни у том скупштинском телу. Питање признавања или непризнавања Косова је пар екселанс политичко питање, а овде је реч о правно обавезујућим односима везаним за поједине конкретне случајеве и пројекте дефинисане Бриселским споразумом. Нема никавог разлога да се ти узајамно правно обавезујући споразуми не направе јер тиме се ништа не губи, само се добија. Зашто би се губило бољом сарадњом, решавањем отворених питања? С друге стране, уколико ће се стварањем ЗСО-а на северу Косова смиривати тензије, не видим коме је у интересу да се оне наставе, осим онима којима није на памети интерес Косова ни интерес Србије, него лични, приватни интерес организованог криминала. Бојим се да ћемо ускоро, баш зато што на Косову долази до одређенеог степена приближавања ставова о неопходности дефинисања тих односа на правно обавезујући начин, сведочити одређеним монтираним немирима на ту тему на северу Косова.
- Имате неке информације о томе?
– Рецимо да ми политичко искуство то сугерише.
Светлана Станковић