ЖИВОТ ПОСВЕТИЛА ОНИМА КОЈЕ СУ СВИ НАПУСТИЛИ Анђелка Бараћ 30 година провела у Прихватилишту за бескућнике у Футогу
Анђелка Бараћ, три деценије радила је у Прихватилишту за бескућнике у Футогу, одакле је недавно отишла у пензију.
Школовала се најпре у Вировитици, а социјални рад је студирала у Загребу. Двоумила се између права и социјалног рада, али је слушајући стрица који је био дефектолог и који је радио са децом ометеном у развоју одлука пала да утаба пут којим се кретала наредне четири деценије и вели ни једног момента није зажалила.
- Жао ми је што нисам писала дневник. Међутим доста тога сам запамтила. Долазак у Прихватилиште ми је био трауматичан. Десет година сам радила у Центру за социјални рад. Приликом рада са породицама обухватали смо све њихове чланове. Било је различитих случајева, од деликвенције, поступака развода брака, до свих социјалних, дешавања у једној породици. Вас просто и прихвати та породица, као неког, стручног радника који ће му у неком сегменту његовог живота помоћи. Кад сам дошла у Прихватилиште, мени је то био први сусрет са људима који су, дотакли животну маргину, а сваки понаособ случај је био специфичан, и врло тежак. Требало ми је времена да се прилагодим на тако тешке судбине, али, с временом, сам научила. То је нешто што вероватно социјали радници гледамо и на другачији начин, и не можете емоције одвојите од рада. Просто се суживите са тим људима – каже Бараћ.
Када видите човека на улици запуштеног, не треба судити, јер не знате којим је он путевима ишао да би стигао дотле. Сваком се то може десити (Анђелка Бараћ)
У Прихватилишту је најпре радила као социјални радник, а након тога је била руководилац радне јединице Прихватилишта са свратиштем последњих 15 година. У оквиру комплекса Дома за старије и пензионере у Футогу, као засебан и наменски грађен објекат, функционише Прихватилиште за одрасла и старија лица.
Животне приче са срећним крајем
- Била је једна млада женска особа која је свој живот провела у Дечјем селу, а након престанка боравка у тој институцији била је склона лошим стварима. Покушала је суицид. Дошла је код нас са врло, лошим прогнозама. Била је непокретна. Ми смо је и психички и физички опоравили. После тога је напустила нашу установу склопила и брачну заједницу и има дете. За нас, стручне раднике у овом послу, то је заиста велика сатисфакција. И даље сам у контакту са њом и сада је све у најбољем реду – прича Бараћ. Памти и младог мушкарца који је био хронични алкохоличар. Једно време је био у Прихватилишту, па је упућен на лечење. Изашао је и нашао посао и наставио живот нормалним током.
- Код нас је било и младих од 28 година и старијих. Корисници су или људи који имају здравствене проблеме или млади људи који су били склони конзумирању наркотика. Породица више није била у могућности да им помогне. Процедура је таква да они не могу по закону у Прихватилишту провести више од шест месеци, али они остају ту и дуже. Адекватна установа за збрињавање корисника са таквим поремећајима, је мало и ви њих не можете пустити на улицу. Тако да тај боравак некад траје и по неколико година – прича Анђелка.
Памти многе случајеве али има и оних који никога не остављају равнодушним.
Каже да је у Прихватилишту било интелектуалаца, људи који су остајали без посла, а да нису имали породице или нису имали решено стамбено питање, због чега су остајали на улици.
- Када видите човека на улици запуштеног, не треба судити, јер не знате којим је он путевима ишао да би стигао дотле. Сваком се то може десити – каже Анђелка.
Тешке судбине
- Има нажалост случајева где смо покушавали на разне начине да помогнемо, да их извучемо из тих, њихових, тренутних криза, а ето, нисмо успели. Имали смо једног младог човека из угледне новосадске породице. Човек који је имао све, и који је у једном животном периоду имао и фирму у иностарнству. Он је са неких 30 година кад је већ био, остварен породичан човек изабао је лоше друштво на естради па кренуо у зависност. Завршио је буквално на улици, и дошао код нас у једном очајном стању. Пријатељи су покушавали да му помогну, свашта смо покушавали, али нажалост нисмо успели – присећа се наша саговорница.
Напомиње да је за њу био веома битан приступ према тим људима, како на улици тако и у Прихватилишту.
- Никад пред људима који дођу у Прихватилиште не показујете некакву дистанцу, јер треба да придобијете њихово поверење пре свега, како би се они вама могли отворити и како би ви могли наћи начин да им помогнете. То је основно. Значи, увек људски, ненаметљиво – каже Анеђлка.
Последњег радног дана када је одлазила у пензију, за њу је био један веома емотиван дан. Није вели ни слутила шта ће је дочекати.
- Просто сам пресекла и рекла колегама да од 18. новембра идем у пензију. Тог дана сам приметила да су се колеге нешто ускомешале. Излазила сам из канцеларије и видим их да сви стоје пред вратима и колеге и корисници. Тако су ме испратили. Тад сам у ствари видела да, сам оставила трага у овом Прихватилишту – каже наша саговорница.
Слађана Аничић Илић