Жене возачи нису реткост у новосадским градским аутобусима

аутобусе Градског саобраћајног предузећа „Нови Сад” на градским линијама.

– Углавном ми дају бар десет година мање него што имам и питају се како жена ниског раста може да вози велики аутобус – каже Гордана. – Као да аутобус покреће човек, а не мотор.

Али се Гордана не љути на такве опаске путника, свесна да постоје предрасуде када је то радно место у питању, премда су Новосађани навикли да за воланом у аутобусима градског превозника затекну и жену. Сада их је шест у предузећу, од укупно 630 возача.

И њену колегиницу Мирјану Ђаковић путници загледају, а има и оних који се одваже да питају „може ли”. Мирјана је јаче грађе, има леп тен и необични фризуру, па и то може да буде разлог за запиткивање, или започињање разговора.

– Већ 12 година возим аутобус, али је људима занимљиво када виде жену за воланом – каже Мирјана. – Питају ме колико имам година, али се не жале, свиђа им се како возим.

Она и Гордана су дошле у предузеће готово у исто време. Мирјана је раније возила аутобус у међумесном превозу па је тако сваког јутра ишла из Новог Сада до Ваљева и назад. Али сада примећује да није исто возити на дугој линији и у градском саобраћају. Бициклисти знају да буду опасни за безбедност у саобраћају.

Ни Мирјани ни Гордани није тешко да рано устају. А уколико се ради у првој смени, обема треба поранити већ мало после три сата, да би се стигло у гаражу предузећа и аутобус истерао до прве полазне станице у четири.

– Није лако ни када се ради друга смена јер се с посла враћамо после поноћи, али као и у сваком послу, и овај наш има предности и мана – каже Мирјана.

Она је завршила Средњу хемијско-технолошку школу, али је од детињства волела да вози.

– Када сам била мала, била сам опчињена возовима, а после аутомобилима. Сада пак имам подршку од родитеља а верујем да против мога занимања не би имао ништа ни мој изабраник – каже она.

Гордана Ђурић је ишла више у школу. Осим Средње пољопривредне школе, завршила је Вишу пословну, на смеру за менаyмент, туризам и угоститељство, а међу возачима се обрела захваљујући послу својих родитеља.

– Они су имали приватну фирму и бавили се превозом робе па сам била окружена возилима – каже Гордана. – Када сам одрасла, прво сам им помагала у послу, а онда сам 2010. ванредно уписала Средњу саобраћајну школу, смер за возача. Била сам изненађена када сам позвана на разговор у Градско саобраћајно предузеће и после разгвора прошла и тест „симулатор” и стекла радњу књижицу.

З. Делић