Žene vozači nisu retkost u novosadskim gradskim autobusima

autobuse Gradskog saobraćajnog preduzeća „Novi Sad” na gradskim linijama.

– Uglavnom mi daju bar deset godina manje nego što imam i pitaju se kako žena niskog rasta može da vozi veliki autobus – kaže Gordana. – Kao da autobus pokreće čovek, a ne motor.

Ali se Gordana ne ljuti na takve opaske putnika, svesna da postoje predrasude kada je to radno mesto u pitanju, premda su Novosađani navikli da za volanom u autobusima gradskog prevoznika zateknu i ženu. Sada ih je šest u preduzeću, od ukupno 630 vozača.

I njenu koleginicu Mirjanu Đaković putnici zagledaju, a ima i onih koji se odvaže da pitaju „može li”. Mirjana je jače građe, ima lep ten i neobični frizuru, pa i to može da bude razlog za zapitkivanje, ili započinjanje razgovora.

– Već 12 godina vozim autobus, ali je ljudima zanimljivo kada vide ženu za volanom – kaže Mirjana. – Pitaju me koliko imam godina, ali se ne žale, sviđa im se kako vozim.

Ona i Gordana su došle u preduzeće gotovo u isto vreme. Mirjana je ranije vozila autobus u međumesnom prevozu pa je tako svakog jutra išla iz Novog Sada do Valjeva i nazad. Ali sada primećuje da nije isto voziti na dugoj liniji i u gradskom saobraćaju. Biciklisti znaju da budu opasni za bezbednost u saobraćaju.

Ni Mirjani ni Gordani nije teško da rano ustaju. A ukoliko se radi u prvoj smeni, obema treba poraniti već malo posle tri sata, da bi se stiglo u garažu preduzeća i autobus isterao do prve polazne stanice u četiri.

– Nije lako ni kada se radi druga smena jer se s posla vraćamo posle ponoći, ali kao i u svakom poslu, i ovaj naš ima prednosti i mana – kaže Mirjana.

Ona je završila Srednju hemijsko-tehnološku školu, ali je od detinjstva volela da vozi.

– Kada sam bila mala, bila sam opčinjena vozovima, a posle automobilima. Sada pak imam podršku od roditelja a verujem da protiv moga zanimanja ne bi imao ništa ni moj izabranik – kaže ona.

Gordana Đurić je išla više u školu. Osim Srednje poljoprivredne škole, završila je Višu poslovnu, na smeru za menayment, turizam i ugostiteljstvo, a među vozačima se obrela zahvaljujući poslu svojih roditelja.

– Oni su imali privatnu firmu i bavili se prevozom robe pa sam bila okružena vozilima – kaže Gordana. – Kada sam odrasla, prvo sam im pomagala u poslu, a onda sam 2010. vanredno upisala Srednju saobraćajnu školu, smer za vozača. Bila sam iznenađena kada sam pozvana na razgovor u Gradsko saobraćajno preduzeće i posle razgvora prošla i test „simulator” i stekla radnju knjižicu.

Z. Delić