Заборављени пинтери Новог Сада

Према подацима из 1772. године међу 8.392 становника Новог Сада било је више од 1.000 занатлија - ћурчија, ковача, бачвара, опанчара, чизмара, papuyija, тесара, зидара и златара. Они су били удружени у цехове (удружења) који су штитили занатаске интересе и унапређивала делатност. Цехови су постојали до 1872. године када су укинути, а занатлије мењале облик удруживања, те су основане задруге. Једна од првих била је Задруга Срба занатлија која је оформљена 14. јуна 1870. године у Новом Саду.

Према речима директора Историјског архива града Петра Ђурђева Срби су већином били кујунџије, казанџије, опанчари, чизмари, ћурчије, кабаничари, кројачи, сапунџије, Немци стаклари, бачвари, бравари, столари, ципелари, док су Хрвати били гомбари (занатлије које праве украсе од конца и гајтана, дугмад).

-  Бачвари, или пинтери, како их још зову, су занатлије који израђују бурад, каце дрвене посуде за течност. Реч је веома старом занату који се помиње још 1702. године – појашњава Ђурђев додајући да су први бачвари били досељени Немци.

Пинтера је у Новом Саду било већ у 18. веку, али се Васа Стајић у својој књизи “Привреда Новог Сада” чудио да је у близини Фрушке горе и винограда 1770. године међу бачварима било само два Немца са четири калфе и да су се Срби ретко бавили тим занатом. Према податку из 1805. године изузетак је био Петар Вуковић, који је већ од своје 26. године био бачварски мајстор.

- У каснијем периоду се ипак више Срба опредељивало да се бави тим занатом – каже Ђурђев додајући да је слава тог еснафа био је свети апостол Тома. - По попису из 1924. године овде је било чак 12 бачвара, од којих су седморица били Немци, већ 1926. године  остало их је само пет, од којих су тројица били Немци, а пред Други  светски рат 1941. године остала су само два бачвара, од којих је један био Немац.

Број становника Новог Сада се из године у годину повећавао, за разлику од броја занатлија, јер је развијање индустрије утицало на смањење потреба за њиховим производима. Крајем 18. века на 20 становника постојала је једна занатска радња, а 1941. године једна радња на 452 Новосађанина. Ђурђев каже да је то добро уочљиво у годишњацима за 1953. и 1956. годину где је забележено да су бачвари били само Немци и Мађари: Јосип Буш је имао радионицу у Улици Бранимира Ћосића, код Бетаније, Фрања Сенеши у Улици Алексе Шантића, а Петер Штрк у Текелијиној, док су се у Петроварадину тим занатом бавили Стефан Банхајер, Адалберт Вурстер и Ђура Мак.

Да се нису поштовала строга правила еснафа сведоче и два документа из Историјског архива Града Новог Сада.

- Први документ је из 1847. године у ком је Одбор за Преки суд Новог Сада, разматрао пријаву бачварског мајстора Николе Николића из Великог Бечкерека против шегрта Карла Месингера пореклом из жупаније Толне који је наводно покрао другог шегрта Атанасија Кристића и упутио се у Нови Сад где је и пронађен у једној гостионици - каже Ђурђев. -  Други документ је из 1854. године у ком је обавештен Полицијски комесаријат да је келнер Милош Радаковић, који је протеран из Панчева, уз помоћ брата, овдашњег бачвара, набавио нови пасош као тобож бачварски шегрт, да би избегао војну обавезу. Градоначелник Гаврило Ползовић је обавестио власти да Милоша Радаковића треба извести на регрутацију.

        С. Ковач

Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.