ВРЕМЕПЛОВ Куда су све то Новосађани шпартали
Шеталишта су одувек била места сусрета, па ко год је желео да види и буде виђен, морао је проћи главном џадом.
Ту су се показивале снаше за удају, рађале симпатије и развијале прве љубави. Штрапацирунг је био идеална прилика за очијукање, али и за одмеравање снага међ младим, а боме и малко старијим момцима.
Првим новосадским шеталиштем може се сматрати парк топола с негованом баштом у склопу кафане-свратишта под називом „Турски хан”, срушене у Буни 1849. На простору тог здања, где су се недељом и празницима окупљале грађанске породице, данас је зграда Матице српске. Примамљени слаткишима и освежавајућим пићима у новоотвореним киосцима, као и 1889. године првом кафаном на том потесу – „Енглеском краљицом”, шетачи се из парка селе на тзв. Променаду, која је од краја Дунавске улице водила до мостобрана и паробродске станице.
По писаним изворима, ни становништво са супротне стране Дунава није остало ускраћено за тај вид разоноде и рекреације јер је испод Доње тврђаве 1874. уређено војничко шеталиште „Ликоза”. Цветну леју и дрвореде кестенова, осим Петроварадинаца, посећивали су и Новосађани, прелазећи реку скелом или понтонским мостом. Једна од виђенијих личности био је и песник Лаза Костић, а интересантно је да је ту долазио на трчање и гимнастицирање, које је током живота практиковао где год би се настанио.
Тридесетих година 20. века главна yada била је у самом центру града. Левом страном главног трга и дуж садашње Улице краља Александра, до Јерменске цркве, шетали су се Новосађани средњих и старијих година, а прекопута њих студенти и ђаци, пазећи да их дежурни професори не препознају ако остану напољу и после 20 сати. Одатле, али према Дунавској, у којој је пре подне радила пијаца, шпартали су припадници нижих сталежа, не обазирући се превише на отмени новосадски свет.
Након ослобођења Новог Сада, корзо је поново премештен у центар града, прво испред хотела „Војводина” за старије, а код старог „Узора” за ђаке, да би крајем педесетих своје одредиште добио насупрот Бановине, испред посластичарнице „Цариград”, у коју се обавезно свраћало на сладолед, бозу, лимунаду и тзв. шприцер, тј. мешавину та два освежавајућа напитка.
Почетком шездесетих година прошлог века и стари и млади Новосађани селе се у Улицу Модене. Међутим, 20. маја 1964. „Дневник” примећује да на омиљеном месту окупљања момци праве проблеме па је, осим добацивања девојкама, постало уобичајено кидање ланчића, али и намерно цепање чарапа жицом помоћу праћкица. Због тога је за цуре било опасно да пролазе саме. Већ 1967. маса се спонтано преселила на ново шеталиште названо Штрафта, које се протезало од апотеке на данашњем Булевару Михајла Пупина до Дунавског парка. Када је исте године Католичка порта поплочана црним и белим мрамором и уређена постављањем стилских светиљки, клупа и жардињера, у њој је отворена и прва дискотека – „Пипинг”. Младима није дуго требало да шетњу замене седељкама на ушушканом тргу. Сви они и данас се сећају новосадске „фаце”, жицароша Ћопице, који је новопридошле саблажњавао забадањем ножа у своју ногу, за коју нису знали да је дрвена.
Омладина рођена седамдесетих година 20. века није имала потребу да уговара излазак јер је знала да ће увек наићи на друштво у Змај Јовиној и Дунавској улици, а као магнет привлачио их је „Атријум” код Владичанског двора, сада тек отворено турско купатило које је називом сачувало успомену на култни кафић.
И данашњи тинејџери и студенти имају своја омиљена места сусрета на отвореном, а Кеј и Трг републике су само нека од њих.
С. Милачић, Ј. Вукашиновић
