VREMEPLOV Kuda su sve to Novosađani špartali

Tu su se pokazivale snaše za udaju, rađale simpatije i razvijale prve ljubavi. Štrapacirung je bio idealna prilika za očijukanje, ali i za odmeravanje snaga međ mladim, a bome i malko starijim momcima.

Prvim novosadskim šetalištem može se smatrati park topola s negovanom baštom u sklopu kafane-svratišta pod nazivom „Turski han”, srušene u Buni 1849. Na prostoru tog zdanja, gde su se nedeljom i praznicima okupljale građanske porodice, danas je zgrada Matice srpske. Primamljeni slatkišima i osvežavajućim pićima u novootvorenim kioscima, kao i 1889. godine prvom kafanom na tom potesu – „Engleskom kraljicom”, šetači se iz parka sele na tzv. Promenadu, koja je od kraja Dunavske ulice vodila do mostobrana i parobrodske stanice.

Po pisanim izvorima, ni stanovništvo sa suprotne strane Dunava nije ostalo uskraćeno za taj vid razonode i rekreacije jer je ispod Donje tvrđave 1874. uređeno vojničko šetalište „Likoza”. Cvetnu leju i drvorede kestenova, osim Petrovaradinaca, posećivali su i Novosađani, prelazeći reku skelom ili pontonskim mostom. Jedna od viđenijih ličnosti bio je i pesnik Laza Kostić, a interesantno je da je tu dolazio na trčanje i gimnasticiranje, koje je tokom života praktikovao gde god bi se nastanio.

Tridesetih godina 20. veka glavna yada bila je u samom centru grada. Levom stranom glavnog trga i duž sadašnje Ulice kralja Aleksandra, do Jermenske crkve, šetali su se Novosađani srednjih i starijih godina, a prekoputa njih studenti i đaci, pazeći da ih dežurni profesori ne prepoznaju ako ostanu napolju i posle 20 sati. Odatle, ali prema Dunavskoj, u kojoj je pre podne radila pijaca, špartali su pripadnici nižih staleža, ne obazirući se previše na otmeni novosadski svet.

Nakon oslobođenja Novog Sada, korzo je ponovo premešten u centar grada, prvo ispred hotela „Vojvodina” za starije, a kod starog „Uzora” za đake, da bi krajem pedesetih svoje odredište dobio nasuprot Banovine, ispred poslastičarnice „Carigrad”, u koju se obavezno svraćalo na sladoled, bozu, limunadu i tzv. špricer, tj. mešavinu ta dva osvežavajuća napitka.

Početkom šezdesetih godina prošlog veka i stari i mladi Novosađani sele se u Ulicu Modene. Međutim, 20. maja 1964. „Dnevnik” primećuje da na omiljenom mestu okupljanja momci prave probleme pa je, osim dobacivanja devojkama, postalo uobičajeno kidanje lančića, ali i namerno cepanje čarapa žicom pomoću praćkica. Zbog toga je za cure bilo opasno da prolaze same. Već 1967. masa se spontano preselila na novo šetalište nazvano Štrafta, koje se protezalo od apoteke na današnjem Bulevaru Mihajla Pupina do Dunavskog parka. Kada je iste godine Katolička porta popločana crnim i belim mramorom i uređena postavljanjem stilskih svetiljki, klupa i žardinjera, u njoj je otvorena i prva diskoteka – „Piping”.  Mladima nije dugo trebalo da šetnju zamene sedeljkama na ušuškanom trgu. Svi oni i danas se sećaju novosadske „face”, žicaroša Ćopice, koji je novopridošle sablažnjavao zabadanjem noža u svoju nogu, za koju nisu znali da je drvena.

Omladina rođena sedamdesetih godina 20. veka nije imala potrebu da ugovara izlazak jer je znala da će uvek naići na društvo u Zmaj Jovinoj i Dunavskoj ulici, a kao magnet privlačio ih je „Atrijum” kod Vladičanskog dvora, sada tek otvoreno tursko kupatilo koje je nazivom sačuvalo uspomenu na kultni kafić.

I današnji tinejdžeri i studenti imaju svoja omiljena mesta susreta na otvorenom, a Kej i Trg republike su samo neka od njih.

S. Milačić, J. Vukašinović