(ВИДЕО) ОД ЗАПУШТЕНЕ ХАЛЕ НОВКАБЕЛА ДО ОСВАЈАЧА ДУПЛЕ КРУНЕ! Нови сјај фабрике која је један од синонима Новог Сада !

Поред престонице Србије, неколико других већих градова поседују по неколико значајних комплекса индустријске архитектуре, која потиче од краја 19. до друге половине 20. века, а која у већини случајева стоји запуштена.

Након затварања њихових производних погона, многе драгоцене зграде, како по својој архитектури, тако и по позицији унутар индустријских зона, остале су да се урушавају, без обзира да ли је реч о заштићеним или незаштићеним објектима.
Земљишта на којима се ове напуштене фабрике налазе углавном поседују неку инвестициону вредност, али је питање да ли и у којој мери су домаћи или инострани инвеститори заинтересовани за њихову куповину и рушење или трансформисање постојећих објеката. 
Можда најбоља околност за један напуштени индустријски комплекс, јесте да исти буде исправно/одрживо приватизован и адекватно реконструисан, тј. трансформисан у објекат који поседује нову или сличну функцију, а чији се елементи редизајниране архитектуре и ентеријера уклапају у некадашњи идентитет.
Један од правих примера овакве реконструкције индустријског објекта је InGrid – Schneider Electric Hub, који је освојио „дуплу круну“ – Grand Prix на последњем Салону архитектуре у Београду и Grand Prix на 24. Салону архитектуре Нови Сад, а који потписује београдски биро Забриские, пише портал Градња.рс.

Јавност често заборавља да је пут продора интернационалне модерне, утрла понајвише индустријска архитектура, која техничко-функционални просперитет доживљава почетком 20. века. Како је функционална норма сваке фабрике зависиле од њене технолошке иновативности, многи индустријалци почињу да улажу у фабричке комплексе, који су поседовали најсавременије грађевинско-архитектонске карактеристике.
Хале са великим распоном сводова, добре хоризонталне и вертикалне комуникације, као и добра осунчаност унутрашњег простора, биле су најосновније потребе једног модерног индустријског комплекса. Ове потребе условиле су примену тада најсавременијег пројектног приступа и омогућиле архитектама да имплементирају оне идеје, које још увек нису биле присутне у архитектури јавних, пословних или стамбених објеката.
Прекретницу на пољу индустријске архитектуре остварила су два иконична објекта – фабрика турбина компаније АЕГ из 1910. године, архитекте Петера Беренса и фабрика обуће компаније Фагус из 1913. године, архитеката Валтера Гропијуса и Адолфа Мејера. Ова два револуционарна пројекта, постају узори за многе индустријске комплексе све до краја 30-их година, а не престају да инспиришу архитекте до данашњих дана.
Колико је важна њихова улога у развоју савременог градитељства, говори нам чињеница да су оба комплекса заштићена као врхунски представници индустријске архитектуре (Фагус чак од стране УНЕСЦО-а).

Новкабел третиран као споменик
Иако постојећи објекат производне хале Новкабел није био под заштитом, биро Забриские одлучио је да га третира као споменик, у циљу чувања и обнављања свести о времену када је Новкабел комплекс био на челу прогреса домаће индустрије. Чувањем оригиналне конструкције, уз савремену реинтерпретацију ентеријера, сачувана је изворна појавност објекта.
Забриские је препознао све оне позитивне карактеристике некадашњих индустријских комплекса и закључио да исти могу бити поново искоришћени за потребе организације најсавремнијег пословног простора компаније као што је Schneider Electric. Такође, високи стандарди услова рада из тог времена су били инспирација да се у оквиру новог развојног ИТ комплекса, оживи некадашња прожетост радног простора и зелених површина.
За почетак, сачувано је свако дрво које је било засађено из времена Новкабела, што је права реткост у нашој средини, где се државни или приватни инвеститор углавном сурово обрачунава са било каквим постојећим структурама, па и биљним. Затим је уз комплекс хале пројектован посебан „зелени прстен“, унутар којег је засађено ново разноврсно растиње, што је додатно повећало еколошки стандард комплекса, тј. радне услове запослених.
Сличним принципима, пројектни тим се водио када је унутар комплекса осмислио четири атријума, који су замишљени као отворене баште, у којима запослени могу да проводе радне паузе или друго слободно време. Иначе, биљке које су сађене унутар атријума су пажљиво биране, усклађене са нашем климатском поднебљу, па се поред домаћих садница могу видети и одређене егзоте, које одлично подносе променљиве временске услове.
Зелена архитектура се честа наводи као флоскула у нашој струци и не подразумева само веће присуство парковских и других биљних структура, већ и енергетску одрживост, која такође утиче на еколошки стандард. У те сврхе, ауторски тим Забриские је имао још један деликатан задатак, а то је пројектовање мини соларне електране на крову хале, снаге пола мегавата, која се напаја сунчевом светлошћу преко 1.500 м² соларних панела.
Приликом реконструкције објекта коришћен је сав демонтирани материјал са градилишта, што је такође једна од кључних компоненти одрживости.

Ово даје могућност комплексу да сам производи електричну енергију за потребе грејања, хлађења и вентилација, што чини употребу чак 20% енергије из обновљивих ресурса, док би се остали капацитети добијали преко постојеће електро мреже. Како је употреба обновљивих енергетских ресурса на тако високом нивоу, објекат је добио LEED GOLD сертификат и сматра се карбонски неутралним.
Ово није крај еколошком приступу, јер је приликом реконструкције објекта, коришћен сав демонтирани материјал са градилишта, што је такође једна од кључних компоненти одрживости. У свету увелико су на снази стандарди, да је рушење постојећег старог објекта тек крајња солуција, као и чињеница да се приликом реконструкције што више постојећег грађевинског материјала може искористити за потребе нове градње, а не избацивати на депоније као бескорисни шут, чиме се додатно загађује околина.
Ентеријер по светским стандардима
Свака важнија светска компанија све више ставља акценат на пријатне радне услове за своје запослене, што значи да канцеларијски простори све мање имају особине строге корпоративне монотоније, а све више уметнички обликованог, релаксирајућег амбијента. Тим Забриские је и на том пољу пружио свој максимум, дајући ентеријеру InGrid – Schneider Electric Хуба једну озбиљну, али у исто време и врло креативну црту ауторске унутрашње архитектуре.
Овде управо можемо говорити о унутрашњој архитектури, јер је простор далеко више од обичног ентеријера, па се његовом обликовању тако и приступило. Да би се више од 700 запослених осећало што пријатније током обављања својих радних задатака, њихов амбијент је осмишљен тако да природно осветљење што више продире у унутрашњост и да се стави акценат на интеграцију спољног и унутрашњег простора.
Боје и материјали су посебни бирани, како би боравак у простору био што пријатнији, а одржавање што лакше и ефикасније.
Принципи које је још Ле Корбизје поставио као кључне факторе у пројектовању стамбених или пословних објеката, на које су многе савремене архитекте потпуно заборавиле. Поред присуства зеленила и прозрачности, акценат је пре свега стављен на опен спејс структурама, како у радним, тако и у заједничким просторијама.
За почетак, када се уђе у средишњи простор хале, примећује се да је он остао слободан у пуној висини, што више растерећен од непотребних елемената, али додатно оплемењен микро амбијенталним целинама намештаја, са дугачким, прозирним завесама, што ствара утисак да се налазите у простору унутрашњег трга.

Како се даље улази у хуб, примећује се да су многе просторне структуре (етаже, комуникације итд.) старе фабрике сачуване, али пренаменоване, па су радни простори потпуно отворени. Боје и материјали су посебни бирани, како би боравак у простору био што пријатнији, а одржавање што лакше и ефикасније.
Да би комфор запослених био потпун, ту је и 11 чајних кухиња, 4 тренинг сале, теретана са тушевима, али и соба за молитву, намењена пре свега посетиоцима.
Намештај је крајње функционалан, али често и неформалан у заједничким просторима, како би се симулирао више приватни него пословни амбијент. У затворене просторије спадају: велики амфитеатар са 200 места, који се налази такође у језгру објекта; 54 просторије за састанке и 28 звучно изолованих соба.

Да би комфор запослених био потпун, ту је и 11 чајних кухиња, четири тренинг сале, теретана са тушевима, али и соба за молитву, намењена пре свега посетиоцима, тј. пословним партнерима који се дуже задржавају у посети хуба, а у граду не постоји сакрални простор њихове конфесије.
Нисмо сигурни да тренутно и један пословни објекат у држави задовољава овако високе стандарде комплетног техничког и персоналног функционисања, па са правом можемо одати признање пројектном бироу Забриские, да сваким својим новим пословним објектом, за по један корак унапред померају квалитет домаће архитектуре и ентеријера.