Вељко Милановић из Степановићева, млада нада џудоа

Ове године био је и промотер манифестације “Дечја недеља”. Имао је шест година када га је отац најбољег друга и кућни пријатељ, тренер џудоа Ненад Симић питао зашто не би дошао код њега и почео да тренира. Вељко је пристао, али с обзиром на то да се његова мајка бојала могућих повреда и није се слагала с тим да син тренира џудо, тренер га је на пробу одвео без знања родитеља. Ипак, година је прошла између тог пробног тренинга, који је потврдио дечакову велику жељу и маминог питања да ли стварно и даље жели да тренира џудо.

– Одговорио сам “Наравно да хоћу!”, а тај спорт ми се много допао већ на првом тренингу – сећа се Вељко Милановић. – Најпре смо учили захвате, а тада сам урадио и прве технике. Тако сам доспео у Џудо-клуб “Омладинац” у којем тренирам и данас, а занимљив податак је и то да је Степановићево највеће џудо-село у Србији. Тренер и сада уме да исприча како је одмах приметио да имам феноменалну моторику, координацију покрета и такву конституцију да чак и онај ко се не разуме може да види моју спремност за борилачке спортове. У почетку сам на тренинзима имао неколико њих који су били бољи од мене, међутим, престигао сам их. Падао сам, устајао и достигао неки ниво, који, искрен да будем, још није оно што би требало да буде.

Прво такмичење на којем је учествовао било је 2014. године у Руми, а уследило је тек два месеца након почетка бављења џудоом. Упорно је тренирао и, чим је чуо за такмичење, први је рекао: “Ја идем!”

– У првом колу изгубио сам за 15 секунди и више нисам учествовао у мечевима – данас, уз осмех, открива Вељко. - Због тога сам плакао, али тренер Симић се и тада створио поред мене и дао ми утешну медаљу. Онда сам осетио радост као никад у животу. То су турнири незваничног карактера, који се одржавају сваког викенда и на којима учимо како треба да се понашамо на такмичењима. Касније сам сазнао да је тренер у том тренутку заправо желео да учини нешто како би ме придобио јер је веровао у мене и знао да ће то бити подстрек за даље, да се нећу опустити и разочарати га па је преко колега набавио бронзану медаљу. Ипак, кад је дошао до мене, најпре ми је рекао: “Срам те било, брукаш ме овде. Прозивају те тамо 20 пута да дођеш да примиш медаљу, вичу: ’Вељко Милановић, „Омладинац“!, а ти ту седиш, нити слушаш, нити гледаш... Сад ћу ти дати ову медаљу коју сам ’место тебе узео, иначе више никад ништа нећеш добити, не будеш ли био на постољу!” Па спавао сам с том медаљом после, све вам је јасно.

Грчка у сећању

Међу бројним успесима и такмичењима, Вељку Милановићу је у најдражем сећању међународни турнир у Грчкој 2019. године, на којем је учествовао са пријатељским клубом „Локомотива“ из Вршца и освојио треће место.

- Имао сам тада седам борби, а то ми је омиљено такмичење зато што сам радио са сјајним борцима из Грчке, Бугарске, Грузије и Азербејџана – наглашава Вељко. - Опробао сам се у окружењу људи који изузетно држе до снаге и видео да могу. Јесте да сам у полуфиналу изгубио од Бугарина, али успео сам да освојим треће место иако је противник био заиста јак, више пута ме је „дизао“ и замало победио.

Кад је реч о дружењу и међусобној подршци, али и ривалству у клубу, Вељко признаје да је заступљено све. Ван струњаче то буде право другарство, чак и међународно јер стекао је познанства из различитих земаља, а на струњачи је, како каже, рат. Међутим, посебно је значајна чињеница да их џудо учи животу.

– Џудо нас, најпре, учи поштовању према свима, да будемо љубазни, отворени за упознавање и дружење, јача нам дух и ум – истиче Вељко. – Научио сам да у животу ништа неће доћи “на тацни”, да ћу увек морати да се потрудим, шта год желео да постигнем. На сопственој кожи морао сам да осетим и пораз. Кад сам био топ-спреман и сигуран да ћу бити првак државе, био сам трећи на државном првенству. Џудо је такав спорт, само један погрешан корак и олимпијским шампионима пропадну четири године, врло сурово. Ко нема менталну снагу - кад падне, да устане - не може да успе. Осим тога, потребна је изузетна самоконтрола. Примера ради, нема вербалне комуникације ни са ким. Било шта коме да кажеш, судији, тренеру или противнику, будеш дисквалификован, можеш да изгубиш меч и медаљу. На крају се поклониш и противнику којег си победио, поздравиш га и одајеш му почаст због тога што се борио поштено и коректно. Кад изађемо на борилиште, поклонимо се и тој струњачи, која је за нас светиња. То је место које, као ратник, мораш да цениш јер на њему гинеш или побеђујеш.

Свима препоручује да пронађе нешто чему ће се посветити и сматра да је спорт за све генерације.

– Наравно, чему год се посветите, морате бити спремни на одрицања и мањак слободног времена. Рецимо, ја одем у школу, вратим се, морам да учим до тренинга и тек након тога, једно два-три сата до спавања, имам слободно време. Код младих спортиста који улазе у пубертет највећи проблеми буду појачан апетит, одрицање од хране и регулисање исхране. Кад и у том смислу победимо противнике, који се зову „ја“ и „фрижидер“, успели смо. Али никад ми ништа од тога није тешко падало, знам да ћу се са свим изборити и да ће проћи. Било који спорт да тренирате, постајете бољи човек, а џудо вас учи једној посебној јапанској култури која вас, као особу, доводи готово до савршенства – закључује Вељко Милановић.

Б. Павковић