Veljko Milanović iz Stepanovićeva, mlada nada džudoa

Ove godine bio je i promoter manifestacije “Dečja nedelja”. Imao je šest godina kada ga je otac najboljeg druga i kućni prijatelj, trener džudoa Nenad Simić pitao zašto ne bi došao kod njega i počeo da trenira. Veljko je pristao, ali s obzirom na to da se njegova majka bojala mogućih povreda i nije se slagala s tim da sin trenira džudo, trener ga je na probu odveo bez znanja roditelja. Ipak, godina je prošla između tog probnog treninga, koji je potvrdio dečakovu veliku želju i maminog pitanja da li stvarno i dalje želi da trenira džudo.

– Odgovorio sam “Naravno da hoću!”, a taj sport mi se mnogo dopao već na prvom treningu – seća se Veljko Milanović. – Najpre smo učili zahvate, a tada sam uradio i prve tehnike. Tako sam dospeo u Džudo-klub “Omladinac” u kojem treniram i danas, a zanimljiv podatak je i to da je Stepanovićevo najveće džudo-selo u Srbiji. Trener i sada ume da ispriča kako je odmah primetio da imam fenomenalnu motoriku, koordinaciju pokreta i takvu konstituciju da čak i onaj ko se ne razume može da vidi moju spremnost za borilačke sportove. U početku sam na treninzima imao nekoliko njih koji su bili bolji od mene, međutim, prestigao sam ih. Padao sam, ustajao i dostigao neki nivo, koji, iskren da budem, još nije ono što bi trebalo da bude.

Prvo takmičenje na kojem je učestvovao bilo je 2014. godine u Rumi, a usledilo je tek dva meseca nakon početka bavljenja džudoom. Uporno je trenirao i, čim je čuo za takmičenje, prvi je rekao: “Ja idem!”

– U prvom kolu izgubio sam za 15 sekundi i više nisam učestvovao u mečevima – danas, uz osmeh, otkriva Veljko. - Zbog toga sam plakao, ali trener Simić se i tada stvorio pored mene i dao mi utešnu medalju. Onda sam osetio radost kao nikad u životu. To su turniri nezvaničnog karaktera, koji se održavaju svakog vikenda i na kojima učimo kako treba da se ponašamo na takmičenjima. Kasnije sam saznao da je trener u tom trenutku zapravo želeo da učini nešto kako bi me pridobio jer je verovao u mene i znao da će to biti podstrek za dalje, da se neću opustiti i razočarati ga pa je preko kolega nabavio bronzanu medalju. Ipak, kad je došao do mene, najpre mi je rekao: “Sram te bilo, brukaš me ovde. Prozivaju te tamo 20 puta da dođeš da primiš medalju, viču: ’Veljko Milanović, „Omladinac“!, a ti tu sediš, niti slušaš, niti gledaš... Sad ću ti dati ovu medalju koju sam ’mesto tebe uzeo, inače više nikad ništa nećeš dobiti, ne budeš li bio na postolju!” Pa spavao sam s tom medaljom posle, sve vam je jasno.

Grčka u sećanju

Među brojnim uspesima i takmičenjima, Veljku Milanoviću je u najdražem sećanju međunarodni turnir u Grčkoj 2019. godine, na kojem je učestvovao sa prijateljskim klubom „Lokomotiva“ iz Vršca i osvojio treće mesto.

- Imao sam tada sedam borbi, a to mi je omiljeno takmičenje zato što sam radio sa sjajnim borcima iz Grčke, Bugarske, Gruzije i Azerbejdžana – naglašava Veljko. - Oprobao sam se u okruženju ljudi koji izuzetno drže do snage i video da mogu. Jeste da sam u polufinalu izgubio od Bugarina, ali uspeo sam da osvojim treće mesto iako je protivnik bio zaista jak, više puta me je „dizao“ i zamalo pobedio.

Kad je reč o druženju i međusobnoj podršci, ali i rivalstvu u klubu, Veljko priznaje da je zastupljeno sve. Van strunjače to bude pravo drugarstvo, čak i međunarodno jer stekao je poznanstva iz različitih zemalja, a na strunjači je, kako kaže, rat. Međutim, posebno je značajna činjenica da ih džudo uči životu.

– Džudo nas, najpre, uči poštovanju prema svima, da budemo ljubazni, otvoreni za upoznavanje i druženje, jača nam duh i um – ističe Veljko. – Naučio sam da u životu ništa neće doći “na tacni”, da ću uvek morati da se potrudim, šta god želeo da postignem. Na sopstvenoj koži morao sam da osetim i poraz. Kad sam bio top-spreman i siguran da ću biti prvak države, bio sam treći na državnom prvenstvu. Džudo je takav sport, samo jedan pogrešan korak i olimpijskim šampionima propadnu četiri godine, vrlo surovo. Ko nema mentalnu snagu - kad padne, da ustane - ne može da uspe. Osim toga, potrebna je izuzetna samokontrola. Primera radi, nema verbalne komunikacije ni sa kim. Bilo šta kome da kažeš, sudiji, treneru ili protivniku, budeš diskvalifikovan, možeš da izgubiš meč i medalju. Na kraju se pokloniš i protivniku kojeg si pobedio, pozdraviš ga i odaješ mu počast zbog toga što se borio pošteno i korektno. Kad izađemo na borilište, poklonimo se i toj strunjači, koja je za nas svetinja. To je mesto koje, kao ratnik, moraš da ceniš jer na njemu gineš ili pobeđuješ.

Svima preporučuje da pronađe nešto čemu će se posvetiti i smatra da je sport za sve generacije.

– Naravno, čemu god se posvetite, morate biti spremni na odricanja i manjak slobodnog vremena. Recimo, ja odem u školu, vratim se, moram da učim do treninga i tek nakon toga, jedno dva-tri sata do spavanja, imam slobodno vreme. Kod mladih sportista koji ulaze u pubertet najveći problemi budu pojačan apetit, odricanje od hrane i regulisanje ishrane. Kad i u tom smislu pobedimo protivnike, koji se zovu „ja“ i „frižider“, uspeli smo. Ali nikad mi ništa od toga nije teško padalo, znam da ću se sa svim izboriti i da će proći. Bilo koji sport da trenirate, postajete bolji čovek, a džudo vas uči jednoj posebnoj japanskoj kulturi koja vas, kao osobu, dovodi gotovo do savršenstva – zaključuje Veljko Milanović.

B. Pavković