Вајар Ђорђе Јовановић, талентовани Новосађанин ког су многи заборавили

Она је нагласила да се 21. јануара навршило тачно 160 година од рођења, како каже, једног од највећих српских вајара на прелазу из 19. у 20. век и нашег првог школованог вајара и академика Ђорђа Ђоке Јовановића. Он је 1861. године рођен у Новом Саду као најмлађи од седморо деце у породици грчког учитеља Николе Јанакидиса.

– Његов отац је у Нови Сад дошао неколико година пре Буне из околине Солуна, а као и многи други Грци и Цинцари, у нашем граду оженио се српкињом Јованком Петровић и променио презиме у Јовановић – започиње причу Дубравка Бајкин, и додаје да је Ђорђе од оца добио добро образовање. – Од раног детињства је показивао смисао за уметност, лепо је цртао, а свирао је и виолину. Школовање је започео у Новом Саду, али 1870. године његов отац остаје без посла јер Грчка школа престаје да ради. У то време у Новом Саду је остало веома мало Грка, па су последњих година Грчку школу похађала претежно српска деца. Породица се сели у Кнежевину Србију, где Ђорђе наставља школовање у Крагујевцу, Пожаревцу и Београду.

Како додаје наша саговорница, Ђорђе Јовановић је, пре него што се дефинитивно определио за вајарство, у Баварској учио дрворезбарство, а у Београду студирао на Техничком факултету. Он је 1884. године добио стипендију и започео студије на Академији ликовних уметности у Бечу, код професора Едмунда Хелмера. Студије је наставио већ следеће године на Академији у Минхену, код професора Макса Видимана. По речима Дубравке Бајкин, Ђорђе Јовановић је 1887. године отишао за Париз, где борави од 1892. до 1903. године, уз кратко проведен период у Србији, где је радио као наставник цртања. У Паризу је 1899. године добио бронзану медаљу за своју статуу кнеза Милоша, а 1900. је године дипломирао вајарство у Паризу и тамо освојио златну медаљу на Светској изложби.

Дубравка Бајкин наводи да је Ђорђе Јовановић време од повратка у Србију до Првог светског рата провео у Београду, а ратне године у Паризу.

Он је, како истиче, већ 1920. године изабран за редовног члана Српске краљевске академије, која ће му 1933. године издати монографију за коју је предговор написао Урош Предић. Ђорђе Јовановић је до пензионисања радио као професор у гимназији и инспектор у Министарству грађевине.

Вајар Ђорђе Јовановић је од 1926. године живео и радио на Неимару, у Скерлићевој улици 6, у својој кући с великим атељеом, подигнутој по пројекту архитекте Драгутина Шиђанског и инжењера Стојана Вељковића.

– На предњој фасади куће, у специјално пројектованим полукружним нишама, смештене су алегоријске фигуре, од којих женска симболизује сликарство, а мушка вајарство – описује Дубравка Бајкин, и додаје да је у тој кући Јовановић живео и радио више од две деценије, а 1944. године се из ње одселио у Есад-пашину улицу. – Нажалост, пошто је годинама била запуштена, та вила, прекрасан пример рафинираног укуса уметника, реновирана је и у њој је отворен луксузни ресторан, без икакве назнаке да је у кући две деценије живео и стварао Ђорђе Јовановић.

Када је у питању његова уметничка каријера, Дубравка Бајкин истиче да је прву самосталну изложбу имао у свом родном Новом Саду 1905. године, да би у току живота излагао у многим светским градовима. Она наводи да је његова последња самостална изложба била 1933. године у Уметничком павиљону на Калемегдану, и наглашава да је важан и Јовановићев педагошки рад као једног од оснивача, професора и директора Уметничке школе у Београду од 1905. до 1914. године.

– Заједно с групом својих колега сликара и вајара, један је и од оснивача првог уметничког друштва у Србији „Лада” 1904. године, као и Удружења ликовних уметника, основаног у Београду 1919. – наглашава Дубравка Бајкин. – Био је одличан спортиста, велики заљубљеник у бициклизам, прокрстарио је на бициклу Европу, а био је и међу најбољим српским планинарима. Тај наш најплоднији вајар, у току свог дугог живота, створио је више од 600 дела: скулптура, биста знаменитих Срба, медаљона, рељефа, минијатура...

Осим поменутих дела, Ђорђе Јовановић је посебно познат и по јавним споменицима, а као неке од најзначајнијих Дубравка Бајкин наводи монументални Споменик косовским јунацима на којем је радио пуних 12 година и који краси централни градски трг у Крушевцу. Затим издваја споменик кнезу Милошу у Пожаревцу, Јосифу Панчићу, Вуку Караџићу и војводи Вуку у Београду, Бранку Радичевићу у Сремским Карловцима, као и више од 30 споменика на Новом гробљу у Београду. Дубравка Бајкин напомиње да је Ђорђе Јовановић Новосађанима оставио два споменика: први из 1912. године – „Нимфа Дунава”, познат и под називом „Девојка с рогом изобиља” на улазу у Дунавски парк, као прву профану скулптуру у Новом Саду. Други се, како наводи, налази на врху куполе зграде Централног кредитног завода (Српске банке) на углу Милетићеве и Грчкошколске улице. То је скулптура грчког бога Хермеса, односно римског Меркура, заштитника трговине.

– У свом стваралаштву Јовановић је остао веран традицији и стилу академског реализма, а нови, авангардни правци и стилови га никада нису занимали, мада их није оспоравао. Ђорђе Јовановић је преминуо, у приличној мери заборављен, у дубокој старости 1953. године, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Ова, 160. година од његовог рођења, прилика је да се подсетимо тог значајног уметника, кога неки називају „српским Роденом”.

По речима чланице УТВНС-а Дубравке Бајкин, Ђорђе Јовановић се у Минхену венчао са својом првом женом, Немицом Емом Викторијом Шајтлер с којом је добио два сина.

– Први син Мирко се, као добровољац у француској армији, храбро борио и погинуо у Првом светском рату, а други, Александар-Бранко је постао геолог и настанио се у Мароку – наводи Дубравка Бајкин. – Тај први, неуспешан брак, кратко је трајао, а после развода, синови су остали да живе с оцем у Паризу. Друга супруга Ђорђа Јовановића је била млада Францускиња, лепотица Маргарита (Марго) Робер, с којом је уметник живео у срећном браку до краја живота.

К. Ивковић Ивандекић