УМЕТНИЦИ ДРАГАНА И АЛЕКСАНДАР ПУЛЕТИЋ НОВОПЕЧЕНИ КАРЛОВЧАНИ Посао их спојио и довео у Српски Сион

Да размишљају о Карловцима као потенцијалном, будућем месту живљења подстакао их је епископ сремски Василије приликом једног од пословних састанака будући да већ дуго рестаурирају иконостасе православних цркава и у манастирима на територији Епархије сремске. Како се полазак старије кћерке Олге у средњу школу приближавао тако су се њих двоје „бацили“ у трагање за кућом која би могла да послужи као нови дом. У томе их је мало омела пандемија коронавируса и у „последњем часу“, пре годину и по купили су кућу у Стражиловској улици и од августа 2022. постали карловачки житељи.

–  Живели смо око 17 година у Сурдуку јер смо засновавши породицу сматрали да је сеоска средина погодно место за то, иако смо обоје одрасли у градовима, ја у Бору, а Драгана у Крушевцу – прича Александар Пулетић. – Сурдук је, упркос свим другим погодностима, на известан начин на незгодном месту. Удаљен је око 40 километара од Београда, 50 од Новог Сада, што није згодно за путовање у средњу школу,а и тако мала средина не пружа могућности деци тинејџерског узраста за бављење спортом и другим активностима. Пошто послом нисмо везани за неко одређено место, него га селимо са нама, имали смо могућност да размишљамо у том смеру да се одселимо другде. Посао, а и наш темперамент нису нам дозвољавали да бирамо велике градове. За посао нам је потребан простор за радионицу, а и навикли смо на ту врсту слободе коју пружа двориште.

Као што је посао имао у одређеној мери удела у одабиру садашњег места за живот, тако их је професија и спојила. Обоје су били спољни сарадници Републичког завода за заштиту споменика културе у Београду. Сретали су се повремено у просторијама Завода, али су се 2006. године радећи на терену у Сремској Митровици боље упознали. Када су након тога отишли у Румунију на терен, схватили су да је у питању нешто више од пријатељства.

– Желећи да живимо у сеоској средини, одлучили смо да кроз живот кренемо из Сурдука, јер су Александрови родитељу тамо имали саграђену вишеспратну кућу, али недовршену у целости – каже Драгана. – Када је старија кћерка Олга била на путу, одласке на терен смо оставили мало по страни. То је занимање које захтева теренски рад који зна месецима да траје, а онда наступи период када нема ангажмана нити новца за живот. Зато смо решили да се бавимо додатним пословима. Посадили смо лешнике, засновали пчелињак, а схвативши да нам се кућа налази на међународној бициклистичкој стази  ЕуроВело 6,  отворили и пансион за госте. Тиме смо се десетак година бавили. Ја сам сликала и продавала слике. Ипак, у једном тренутку смо реактивирали рестаураторски посао, али смо прихватили само онај који нам је омогућавао да донесемо предмете у нашу радионицу и да код куће радимо.

У тренутку када су се променили законски прописи и указала се прилика да оснују фирму у тој бранши, Пулетићи су то урадили и тако се отиснули у самосталне воде.

– Много тога смо радили. Међу првим самосталним пословима био нам је иконостас у Дивошу. Уследили су радови у Белегишу, Руми, Голубинцима, Путинцима, сеоској цркви у Крушедолу, Грабову, Ђурђеву, Црепаји...Обоје све фазе у рестаурацији радимо, осим што се Александар не бави сликаним деловима – напомиње Драгана.

Александар додаје да је сваки иконостас прича за себе и колико год знања и искуства имали, никад не знате шта вас очекује када кренете да радите.

– Рестаурација крије неку врсту игре у себи – никад не можете да будете сигурни на шта ћете наићи током рада – објашњава Александар. – Ако дођете у храм од изузетног значаја и пред собом имате иконе Уроша Предића и других великана српског сликарства, осетите одређену дозу респекта. Добро је што олтарске преграде имају симетричне стране, па можете недостајући део да направите или реконструишете по угледу на део на другој страни. Проблем је када не

постоји део ни на једној. Ту долази до изражаја истраживачки ради и креативност уметника или дуборесца, као и искуство. Обично има података ко су аутори или ко су били дрворезбари у то време, и које су цркве радили, па се ту може видети како су правили орнаментику

и то користите као модел.

Драгана и Александар кажу да им је црква у Црепаји била посебан изазов због грандиозног иконостаса и изузетно богате орнаментике, чијих димензија су постали свесни тек када су његове делове унели у своју радионицу и почели да их обнављају.

Тренутно раде иконостас Доње цркве у Сремским Карловцима, детаље из Голубинаца, Добановаца... Обично када заврше уговорени посао, свештеници накнадно донесу још понеки комад или предмет на рестаурацију или позлату. Кажу да су се фокусирали на црквену уметност и немају баш времена за нешто више од тога.

Напомињу да су задовољни животом у Карловцима, пошто воле концепт мањих места, у којима на малој удаљености има све што је потребно човеку. Кажу да су од тренутка када су почели да уређују кућу до данас стекли више пријатеља него у Сурдуку за деценију и по. А и за кћерке Олгу и Јану нашли су оно што су тражили.

Зорица Милосављевић