UMETNICI DRAGANA I ALEKSANDAR PULETIĆ NOVOPEČENI KARLOVČANI Posao ih spojio i doveo u Srpski Sion
U potrazi za mestom koje će njihovim kćerkama pružiti bolje uslove za obrazovanje, a da nije veliki grad u pitanju, bračni i umetnički par – slikarka Dragana i duborezac Aleksandar Puletić, napustili su Surduk u kom su prvobitno svili porodično gnezdo i doselili se pre tačno godinu dana u Sremske Karlovce.
Da razmišljaju o Karlovcima kao potencijalnom, budućem mestu življenja podstakao ih je episkop sremski Vasilije prilikom jednog od poslovnih sastanaka budući da već dugo restauriraju ikonostase pravoslavnih crkava i u manastirima na teritoriji Eparhije sremske. Kako se polazak starije kćerke Olge u srednju školu približavao tako su se njih dvoje „bacili“ u traganje za kućom koja bi mogla da posluži kao novi dom. U tome ih je malo omela pandemija koronavirusa i u „poslednjem času“, pre godinu i po kupili su kuću u Stražilovskoj ulici i od avgusta 2022. postali karlovački žitelji.
– Živeli smo oko 17 godina u Surduku jer smo zasnovavši porodicu smatrali da je seoska sredina pogodno mesto za to, iako smo oboje odrasli u gradovima, ja u Boru, a Dragana u Kruševcu – priča Aleksandar Puletić. – Surduk je, uprkos svim drugim pogodnostima, na izvestan način na nezgodnom mestu. Udaljen je oko 40 kilometara od Beograda, 50 od Novog Sada, što nije zgodno za putovanje u srednju školu,a i tako mala sredina ne pruža mogućnosti deci tinejdžerskog uzrasta za bavljenje sportom i drugim aktivnostima. Pošto poslom nismo vezani za neko određeno mesto, nego ga selimo sa nama, imali smo mogućnost da razmišljamo u tom smeru da se odselimo drugde. Posao, a i naš temperament nisu nam dozvoljavali da biramo velike gradove. Za posao nam je potreban prostor za radionicu, a i navikli smo na tu vrstu slobode koju pruža dvorište.
Kao što je posao imao u određenoj meri udela u odabiru sadašnjeg mesta za život, tako ih je profesija i spojila. Oboje su bili spoljni saradnici Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Beogradu. Sretali su se povremeno u prostorijama Zavoda, ali su se 2006. godine radeći na terenu u Sremskoj Mitrovici bolje upoznali. Kada su nakon toga otišli u Rumuniju na teren, shvatili su da je u pitanju nešto više od prijateljstva.
– Želeći da živimo u seoskoj sredini, odlučili smo da kroz život krenemo iz Surduka, jer su Aleksandrovi roditelju tamo imali sagrađenu višespratnu kuću, ali nedovršenu u celosti – kaže Dragana. – Kada je starija kćerka Olga bila na putu, odlaske na teren smo ostavili malo po strani. To je zanimanje koje zahteva terenski rad koji zna mesecima da traje, a onda nastupi period kada nema angažmana niti novca za život. Zato smo rešili da se bavimo dodatnim poslovima. Posadili smo lešnike, zasnovali pčelinjak, a shvativši da nam se kuća nalazi na međunarodnoj biciklističkoj stazi EuroVelo 6, otvorili i pansion za goste. Time smo se desetak godina bavili. Ja sam slikala i prodavala slike. Ipak, u jednom trenutku smo reaktivirali restauratorski posao, ali smo prihvatili samo onaj koji nam je omogućavao da donesemo predmete u našu radionicu i da kod kuće radimo.
U trenutku kada su se promenili zakonski propisi i ukazala se prilika da osnuju firmu u toj branši, Puletići su to uradili i tako se otisnuli u samostalne vode.
– Mnogo toga smo radili. Među prvim samostalnim poslovima bio nam je ikonostas u Divošu. Usledili su radovi u Belegišu, Rumi, Golubincima, Putincima, seoskoj crkvi u Krušedolu, Grabovu, Đurđevu, Crepaji...Oboje sve faze u restauraciji radimo, osim što se Aleksandar ne bavi slikanim delovima – napominje Dragana.
Aleksandar dodaje da je svaki ikonostas priča za sebe i koliko god znanja i iskustva imali, nikad ne znate šta vas očekuje kada krenete da radite.
– Restauracija krije neku vrstu igre u sebi – nikad ne možete da budete sigurni na šta ćete naići tokom rada – objašnjava Aleksandar. – Ako dođete u hram od izuzetnog značaja i pred sobom imate ikone Uroša Predića i drugih velikana srpskog slikarstva, osetite određenu dozu respekta. Dobro je što oltarske pregrade imaju simetrične strane, pa možete nedostajući deo da napravite ili rekonstruišete po ugledu na deo na drugoj strani. Problem je kada ne
postoji deo ni na jednoj. Tu dolazi do izražaja istraživački radi i kreativnost umetnika ili duboresca, kao i iskustvo. Obično ima podataka ko su autori ili ko su bili drvorezbari u to vreme, i koje su crkve radili, pa se tu može videti kako su pravili ornamentiku
i to koristite kao model.
Dragana i Aleksandar kažu da im je crkva u Crepaji bila poseban izazov zbog grandioznog ikonostasa i izuzetno bogate ornamentike, čijih dimenzija su postali svesni tek kada su njegove delove uneli u svoju radionicu i počeli da ih obnavljaju.
Trenutno rade ikonostas Donje crkve u Sremskim Karlovcima, detalje iz Golubinaca, Dobanovaca... Obično kada završe ugovoreni posao, sveštenici naknadno donesu još poneki komad ili predmet na restauraciju ili pozlatu. Kažu da su se fokusirali na crkvenu umetnost i nemaju baš vremena za nešto više od toga.
Napominju da su zadovoljni životom u Karlovcima, pošto vole koncept manjih mesta, u kojima na maloj udaljenosti ima sve što je potrebno čoveku. Kažu da su od trenutka kada su počeli da uređuju kuću do danas stekli više prijatelja nego u Surduku za deceniju i po. A i za kćerke Olgu i Janu našli su ono što su tražili.
Zorica Milosavljević