Удружење жена „Ручни рад” нуди специфичне одевне предмете
Удружење жена „Ручни рад” већ две године Новосађанима нуди рукотворине прилагођене савременом начину живота у изложбеном простору у пасажу једне од омиљених градских улица, Дунавске 23.
То удружење су пре две године основале три дивне даме: Стака Дудварски, Весна Мојић Љешић и Валерија Ђурковић, које се могу похвалити државним сертификатима „Отворена шака”. Осим дипломе којом потврђују своје знање и умеће, све три оснивачице имају стручно знање из неколико техника ручног рада и вишедеценијско искуство.
Валерија Ђурковић за „Дневник“ наводи да су Удружење „Ручни рад” основале с циљем да у изложбеном простору представе технике ткања, веза, кукичања, плетења и макрамеа којима се баве чланице. Она истиче да чланице за те технике користе нити од природних материјала, попут вуне, памука, лана, свиле, бамбуса, вискозе и других.
– Окупила нас је идеја да промовишемо одевне предмете и предмете који служе за декорацију дома израђене искључиво од природних материјала – наглашава наша саговорница, и додаје да њихово удружење тренутно има око десет чланица. – У понуди имамо специфичне одевне предмете: хеклане и штрикане женске огртаче, ткане и хеклане мараме, хеклане папуче, сандале, ципеле, купаће костиме, ташне, шешире и капе, ручно шивене лутке, за децу одевни програм, хеклане украсе за дом, везене минијатуре, везене мини-куварице, везене мотиве у раму...
Осим поменутих сертификата, свака од оснивачица Удружења успешно организује школе ручног рада. Валерија Ђурковић се активно бави и истраживањем историје везилаштва у Новом Саду, сарађује с етнографима из Музеја града, Музеја Војводине и из Етнографског музеја у Београду.
– Сматрам да се, осим традиционалних техника, морамо подсетити и богатог везилачког наслеђа у мотивима – истиче Валерија Ђурковић. – Резултат тог истраживања је и везени мотив из Бачке „дикино око”, за који имам Бренд Бачке, и израда минијатурних куварица на којима су стари мотиви.
По речима Валерије Ђурковић, удружење поштује чињеницу да свако има своју област рада те самим тим имају разноврсну понуду. Она наводи да чланови могу бити искључиво искусни рукотворци, или они који представљају нову технику и нови програм.
Ручни рад у Новом Саду се не цени као некада. Валерија Ђурковић истиче да би све три биле задовољније када би било више заинтересованих и свесних добробити ношења природних материјала на људски организам, али додаје да интересовање за њихове предмете ипак постоји.
– Заинтересовани су они који воле и цене ручни рад, а посебно они који знају да је заправо сваки производ ручног рада уникат те воле да понесу нешто што је другачије – закључује наша саговорница, и открива да се у највећој мери продају одевни предмети, док Новосађанке посебне воле да поруче да им се одевни предмет изради по мери и жељи.
К. Ивковић Ивандекић
