Udruženje žena „Ručni rad” nudi specifične odevne predmete
Udruženje žena „Ručni rad” već dve godine Novosađanima nudi rukotvorine prilagođene savremenom načinu života u izložbenom prostoru u pasažu jedne od omiljenih gradskih ulica, Dunavske 23.
To udruženje su pre dve godine osnovale tri divne dame: Staka Dudvarski, Vesna Mojić Lješić i Valerija Đurković, koje se mogu pohvaliti državnim sertifikatima „Otvorena šaka”. Osim diplome kojom potvrđuju svoje znanje i umeće, sve tri osnivačice imaju stručno znanje iz nekoliko tehnika ručnog rada i višedecenijsko iskustvo.
Valerija Đurković za „Dnevnik“ navodi da su Udruženje „Ručni rad” osnovale s ciljem da u izložbenom prostoru predstave tehnike tkanja, veza, kukičanja, pletenja i makramea kojima se bave članice. Ona ističe da članice za te tehnike koriste niti od prirodnih materijala, poput vune, pamuka, lana, svile, bambusa, viskoze i drugih.
– Okupila nas je ideja da promovišemo odevne predmete i predmete koji služe za dekoraciju doma izrađene isključivo od prirodnih materijala – naglašava naša sagovornica, i dodaje da njihovo udruženje trenutno ima oko deset članica. – U ponudi imamo specifične odevne predmete: heklane i štrikane ženske ogrtače, tkane i heklane marame, heklane papuče, sandale, cipele, kupaće kostime, tašne, šešire i kape, ručno šivene lutke, za decu odevni program, heklane ukrase za dom, vezene minijature, vezene mini-kuvarice, vezene motive u ramu...
Osim pomenutih sertifikata, svaka od osnivačica Udruženja uspešno organizuje škole ručnog rada. Valerija Đurković se aktivno bavi i istraživanjem istorije vezilaštva u Novom Sadu, sarađuje s etnografima iz Muzeja grada, Muzeja Vojvodine i iz Etnografskog muzeja u Beogradu.
– Smatram da se, osim tradicionalnih tehnika, moramo podsetiti i bogatog vezilačkog nasleđa u motivima – ističe Valerija Đurković. – Rezultat tog istraživanja je i vezeni motiv iz Bačke „dikino oko”, za koji imam Brend Bačke, i izrada minijaturnih kuvarica na kojima su stari motivi.
Po rečima Valerije Đurković, udruženje poštuje činjenicu da svako ima svoju oblast rada te samim tim imaju raznovrsnu ponudu. Ona navodi da članovi mogu biti isključivo iskusni rukotvorci, ili oni koji predstavljaju novu tehniku i novi program.
Ručni rad u Novom Sadu se ne ceni kao nekada. Valerija Đurković ističe da bi sve tri bile zadovoljnije kada bi bilo više zainteresovanih i svesnih dobrobiti nošenja prirodnih materijala na ljudski organizam, ali dodaje da interesovanje za njihove predmete ipak postoji.
– Zainteresovani su oni koji vole i cene ručni rad, a posebno oni koji znaju da je zapravo svaki proizvod ručnog rada unikat te vole da ponesu nešto što je drugačije – zaključuje naša sagovornica, i otkriva da se u najvećoj meri prodaju odevni predmeti, dok Novosađanke posebne vole da poruče da im se odevni predmet izradi po meri i želji.
K. Ivković Ivandekić