У радионици „Стијаковић” отац Ненад и син Драган чувају оштрачки занат од заборава

И не само то, о њиховим мајсторским делима је писала и немачка штампа, а ловачких ножева има свуда по свету. Драган каже да је од оца Ненада учио занат. Његов отац је, вели, почео да ради у “Победи” као оштрач, па је из свега тога “изашло” прављење разних врста ножева, мачева...

- Мој отац је најпре радио у фирми, па на тавану, да би 2001. године отворио радњу у којој се сада налазимо. Заправо је 45 година у овом послу. Ја сам почео да радим са њим 2004. године. Оштримо све врсте ножева, осим бријача за бријање и машиница за шишање. Отац је завршио и за уметног оштрача, то значи да може да оштри хируршке предмете. С тим у вези смо радили за Војну болницу у Петроварадину, где смо оштрили хируршке маказе, ножеве за обдукцију, а за клинику у Каменици бургије за бушење главе. Радимо мачеве за припаднике Жандармерије, за оне који иду у пензију. Реч је о старој спској употребној сабљи. Израду мача радимо са другим мајсторима. Са ковачима, граверима...свако има свој део посла. Не бисмо могли опстати без других мајстора, ми смо једна породица - каже Драган.

Када је реч о мачевима, око 30 комада је рађено и за масоне у Новом Саду. Ножеви су, такође, део богате понуде, па су овде: кухињски, ловачки, бушкрафт или ножеви за преживљавање... Процес израде ножева састоји се од набавке материјала, потом обликовања сечива, прављења модела, па слање на каљење... Материјале набављају у Немачкој, али и у Србији. Дршка ножа се, вели мајстор, прави од сувог дрвета, а ту у помоћ долазе столари... Дакле, поново веза мајстора која је нераскидива, чини своје, како би производ био готов.

Власник једног таквог ловачког ножа је и директор “Србијагаса” Душан Бајатовић, а други, израђен по специјалној naruybini, отпутовао је у Африку.

- Радили смо ловачки нож за колекцонара. Човек из Србије је донео цртеж традиционалног афричког ловачког ножа. Ми смо му мало смањили димензије. Ручка је од јеленског рога - појашњава Драган.

Од необичних захтева каже да је радио такозвани нож тигрова kanya, са рупом за прст који се врти. Има ножева са дијамантском гравуром, у коју се убацује позлата и то су све ствари које се раде по договору. Туристи који посете њихову радњу, приликом обиласка Петроварадинске тврђаве, односе ножеве по целом свету. Углавном ту купују већ готове предмете. 

Наш саговорник каже да није ништа необично што се његова породица бави израдом оружја, јер је реч о војничкој фамилији. Заправо, његов предак је био генерал код цара Романова на двору, а његов син пуковник руске Црномоске флоте. Када су Романови убијени, пребегли су за Србију, а бака је рођена у манастиру у Срему. Деда је био капетан прве класе у Титовој војсци, отац у ратовима деведесетих, па 2000. године. Драган је, такође, био мобилисан током бомбардовања. Како су генерацијама уназад и ловци у породици Стијаковић - Драган се опробао и у прављењу необичних лустера од јеленских рогова, о чему је писала и немачка штампа.

- Радили смо 12 лустера од рогова јелена за један немачки ресторан. Један од лустера био је од јелена лопатара. Заправо, није било копмликовано направити, али је свакако оригинално, правим и себи један такав - појашњава Драган.

Каже да има три сина и ћерку и сигурно ће се неко од њих бавити овим занатом.

- Синови воле мачеве и ножеве, надам се да ће наставити традицију, јер ово је један леп занат, занимљив и креативан - вели Драган.

Од овог заната може да се живи, иако је пандемија утицала на обим посла, како њима тако и другима. Држава им, каже, доста помаже, што им много значи.

Цене ножева варирају, зависе од начина израде, паковања... а најскупљи који је продао био је “тежак” 60.000 динара. Најефтинији кухињски су 3.000, а ловачки 6.000. У радњи су изложени експонати, међу којима је нож из давне 1716. године, пронађен у Петроварадину, а датира из времена Битке на Везирцу. Ту је и фризерски сет који је стар више од сто педесет година.

Слађана Аничић Илић