clear sky
15°C
22.09.2024.
Нови Сад
eur
117.062
usd
104.8191
Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

У ДАНАШЊОЈ УЛИЦИ СВЕТОЗАРА МИЛЕТИЋА ЖИВЕЛИ СУ И САВА ВУКОВИЋ, СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ, АНИЦА САВИЋ Умне главе Лебарског сокака

22.10.2023. 10:36 10:52
Пише:
Извор: Р.Хаџић

Након поражавајућих последица бомбардовања 12. јуна 1849, током ког је страдало више од две трећине објеката у Новом Саду, од кључне важности је била потоња одлука да се град обнови на истој локацији.

Тако ће и Милетићева улица, негдашњи Лебарски сокак, који је прилично пострадао од ђулади са Петроварадинске тврђаве, добити ново лице, и то не само онај део до Главног сокака, данашње Змај Јовине, где ће концем века бити изграђено и чувено здање Централног кредитног завода са бронзаном скулптуром Хермеса на врху. Оживеће поново и доњи део улице, где ће се у залеђу Гркокатоличке цркве, јединог храма који је из Буне изашао нетакнут, градити стамбене једноспратнице и приземне куће.

У једној од тих кућа родио се Слободан Јовановић, врсни правник, историчар, књижевник, председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета и декан Правног факултета у Београду, један од најумнијих људи свога доба. Но, као и већина објеката подигнутих у Милетићевој улици у првим годинама после Буне, и та партерна зграда на броју 29, данас изгледа доста другачије. Ако је за утеху, бар није до темеља срушена, али јесте озбиљно реконструисана, односно модернизована 1940. године, одмах након што је њен власник постао инжењер Јован Бугарски. Тада је ово здање са пешачким пролазом и некада китњастом фасадом у бидермајер стилу, препакована у духу модерне, према пројекту који је потписао грађевински предузимач Јован Маца.

Тешко да је то потресло Слободана Јовановића, будући да је у овој кући заправо само био подстанарски стан његових родитеља Владимира и Јелене, рођена Маринковић. И не само због тога, већ и чињенице да ће, иако рођени Новосађанин, у највећој пречанској вароши он провести тек прве године детињства. Потом ће Јовановиће живот одвести у Београд, а Слободан ће за родни град бити везан само кроз своја дела, у којима је писао о Светозару Милетићу, Јовану Hayiću или Летопису Матице српске. Нови Сад ће посећивати веома ретко, једино када је истраживао за потребе својих историографских радова. И, наравно, биће са многим знаменитим становницима овдашњим у контакту. Један од њих биће Милан Мица Савић, књижевник, позоришни критичар, преводилац, секретар Матице српске и дугогодишњи уредник Летописа, професор Велике српске православне гимназије, у којој је предавао латински, српски и мађарски језик, те историју и филозофију. О тој комуникацији сведочи и писмо које је Слободан Јовановић послао Савићу крајем 1899. године: „Ви сте били тако љубазни да ми пошаљете вашу најновију књигу По разним крајевима. Ја сам с великим интересовањем прочитао те путописне црте, нарочито онај део који се тиче Италије. Мени је било врло пријатно осећати да сте ви видели извесне ствари као што сам их и ја видео, с том разликом само што сте ви умели ваша опажања још и изразити”...

Милан Савић, један од највиђенијих људи у Новом Саду на преласку два века, живео је такође у Лебарском сокаку, али у у кући под числом 13, на чијим ће темељима почетком тридесетих свој новосадски дом изградити чувени архитекта Јуриј Николајевич Шретер. Савић је, иначе, родом из Турске Кањиже, али се у Нови Сад доселио као дете, након што је његов отац умро од колере. Овде ће завршити основну школу и четири разреда гимназије, да би школовање потом наставио у Сегедину и Печују, потом Бечу, да би у Лајпцигу 1876. стекао звање доктора филозофије. 

Био је Савућ и члан Управног одбора Друштва за Српско народно позориште, а у листу Позориште објављивао је критике о представама, текстове о глуми и глумцима, као и прилоге о уметности. На сцени нашег најстаријег професионалног театра изведено је 15-так његових позоришних комада, објавио је и десетак књига, али је и сам сматрао да је најважније његово дело заправо био превод Гетеовог „Фауста” на српски језик. Из брака са Јулком Давидовац, кћерком чувеног српског капетана Исе Давидовца, имао је једну кћерку – Аницу, потоњу песникињу, професорку класичних језика и књижевности за коју се с правом говорило да је, уз Исидору Секулић и Ксенију Атанасијевић, „најученија српска жена” свог времена.    Аница се родила 1892. управо у тој кући у Милетићевој, а одрастала је уз Јована Јовановића Змаја, Лазу Костића, Симу Матавуља, Уроша Предића... По речима њеног познаника из младости Милана Кашанина, „цео Нови Сад је говорио о њеном дару и њеној интелигенцији, о томе да чита на немачком, на енглеском, на француском, на латинском, на грчком и да од своје четрнаесте године пише песме које јој објављују књижевни часописи”. Управо како би Аници обезбедили најбоље школовање, Савићи се селе у Беч, где ће она студирати класичну филологију.

После студија се укључује у модерне европске културне токове, сарађује с бројним светским интелектуалцима – Томасом Маном, Лудвигом Радермахером, Хансом Лајзегангом, Ребеком Вест. Нажалост, показаће се оправданим давнашње стрепње великог сликара Уроша Предића да ученој  Аници неће бити лако, јер се у српском друштву на испољавање женске даровитости гледа с подозрењем. Иако је одбранила и докторску дисертацију, уз то што ће бити међу првим књижевницама које су примљене у чланство ПЕН-а, очекивана академска каријера је изостала. Тек ће 1946. на Универзитету у Београду бити постављена за ванредног професора за предмет Историја римске књижевности и латински језик.

И приватни живот велике песникиње био је турбулентан. У њеној оставштини пронађено је једно љубавно писмо које јој је упутио Милош Црњански, али му, по свему судећи, Аница Савић није узвратила, вероватно зато што је њено срце већ припадало Хасану Ребцу. За овог дипломца Сорбоне и добровољца у балканским ратовима, који је са српском војском прешао и Албанију, она ће се удати у пролеће 1921. Међутим, филозофија паланке никада није прихватила тај брак. На њиховом заједничком компликованом путу пресретале су Хасана и Аницу различите историјске, националне, политичке, верске прилике и околности, иако су они, како је то рекао Зуко Yumhur, од првог дана „само размењивали љубав за љубав”. Када је Хасан у августу 1953. умро, Аница ће убрзо потом извршити самоубиство хицем из пиштоља у свом београдском стану, на канабету који се данас чува у Матици српској.

Круг знаменитих личности, које су живеле у Лебарском сокаку, затвара се портетом једног од највећих српских добротвора, Саве Вуковића. Овај трговац родом из Мостара, где је његова породица стекла завидан иметак захваљујући воску, постао је грађанином новосадским 1773. Овде је трговину воском проширио на храну и дуван, којима је снабдевао војску, па је убрзо добрано увећао богатство, захваљујући којем је стекао и племство, додајући титулу „од Берексова”, где је купио спахилук. У то време је и изградио пространу једноспратницу на почетку Лебарског сокака, на числу 8. 


 Шта вреде лепе мисли

Из куће Савића у Милетићевој 13. током својих новосадских година готово да није избијао Урош Предић, иако је имао квартир неколико кућа даље. То пријатељство ће се наставити и након што се велики српски сликар вратио у родни Орловат 1893, а и после 1909, када дефинитивно прелази у Београд. О свом пријатељу Савић ће и писати: „Шта вреде лепе мисли, ако их рука не може израдити! А шта вреди опет вешта рука без мисли у глави! Урош Предић спаја обе те позитивне својине у лепој хармонији. То показују још и многа портрета, којима даје и живота и израза. Нису то само ликови, који мирно гледе из позлаћеног оквира; то су лица, то су личности, које нам казују карактеристику својих оригинала”.


Почеће у првим годинама 19. века Сава Вуковић од Берексова озбиљно да побољева, да је на крају и вид изгубио. Свестан да му се крај ближи, тестаментом је утемељио фонд за отварање Српске велике православне гимназије, којем је завештао 20.000 форинти. На свој имендан, на Светог Саву, 27. јануара 1810. објавио је задужбинарско писмо, а митрополит Стефан Стратимировић ће искористити свој утицај апелујући и на друге имућне Новосађане, те ће овај фонд убрзо нарасти до преко 100.000 форинти. Није, наравно, све ни потом ишло ни брзо ни лако, али ће царске власти крајем 1811. ипак дати одобрење за почетак рада, с тим да ће га формално потврдити  тек 1816. године. А Лукијан Мушицки  је  могао  отписати писати Вуку: „У Новом  Саду  се подигао  већ  и почео  нови Гимназиум”.     

Иначе, ту кућу Саве Вуковића, у данашњој Милетићевој, наследиће његов син Вуколај, а касније долази она и у посед Стевана Брановачког, једног од оснивача Српског народног позоришта и дугогодишњег председника Матице српске. Биће та спратница у потоњим годинама и дограђивана и преправљана, па ће добити и нову фасаду и балкон, а неко време њеним ће се власником звати и Павле Мачвански. Тај ће адвокат и заменик државног тужиоца постати градоначелник Новог Сада након што је Светозар Милетић приморан да одступи с тог места, а остаће упамћен по писму упућеном угарским властима у којем се жалио да „Милетићева клика” хоће да зида Српско позориште на месту куће негдањег сенатора Петера Ференција, дакле на „најлепшем месту у граду”. И Пешта ће тај подухват спречити, а на тој ће локацији касније нићи здање Магистрата, данашња Градска кућа.

         Мирослав Стајић

Аутор:
Пошаљите коментар