U DANAŠNJOJ ULICI SVETOZARA MILETIĆA ŽIVELI SU I SAVA VUKOVIĆ, SLOBODAN JOVANOVIĆ, ANICA SAVIĆ Umne glave Lebarskog sokaka

Tako će i Miletićeva ulica, negdašnji Lebarski sokak, koji je prilično postradao od đuladi sa Petrovaradinske tvrđave, dobiti novo lice, i to ne samo onaj deo do Glavnog sokaka, današnje Zmaj Jovine, gde će koncem veka biti izgrađeno i čuveno zdanje Centralnog kreditnog zavoda sa bronzanom skulpturom Hermesa na vrhu. Oživeće ponovo i donji deo ulice, gde će se u zaleđu Grkokatoličke crkve, jedinog hrama koji je iz Bune izašao netaknut, graditi stambene jednospratnice i prizemne kuće.

U jednoj od tih kuća rodio se Slobodan Jovanović, vrsni pravnik, istoričar, književnik, predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu, jedan od najumnijih ljudi svoga doba. No, kao i većina objekata podignutih u Miletićevoj ulici u prvim godinama posle Bune, i ta parterna zgrada na broju 29, danas izgleda dosta drugačije. Ako je za utehu, bar nije do temelja srušena, ali jeste ozbiljno rekonstruisana, odnosno modernizovana 1940. godine, odmah nakon što je njen vlasnik postao inženjer Jovan Bugarski. Tada je ovo zdanje sa pešačkim prolazom i nekada kitnjastom fasadom u bidermajer stilu, prepakovana u duhu moderne, prema projektu koji je potpisao građevinski preduzimač Jovan Maca.

Teško da je to potreslo Slobodana Jovanovića, budući da je u ovoj kući zapravo samo bio podstanarski stan njegovih roditelja Vladimira i Jelene, rođena Marinković. I ne samo zbog toga, već i činjenice da će, iako rođeni Novosađanin, u najvećoj prečanskoj varoši on provesti tek prve godine detinjstva. Potom će Jovanoviće život odvesti u Beograd, a Slobodan će za rodni grad biti vezan samo kroz svoja dela, u kojima je pisao o Svetozaru Miletiću, Jovanu Hayiću ili Letopisu Matice srpske. Novi Sad će posećivati veoma retko, jedino kada je istraživao za potrebe svojih istoriografskih radova. I, naravno, biće sa mnogim znamenitim stanovnicima ovdašnjim u kontaktu. Jedan od njih biće Milan Mica Savić, književnik, pozorišni kritičar, prevodilac, sekretar Matice srpske i dugogodišnji urednik Letopisa, profesor Velike srpske pravoslavne gimnazije, u kojoj je predavao latinski, srpski i mađarski jezik, te istoriju i filozofiju. O toj komunikaciji svedoči i pismo koje je Slobodan Jovanović poslao Saviću krajem 1899. godine: „Vi ste bili tako ljubazni da mi pošaljete vašu najnoviju knjigu Po raznim krajevima. Ja sam s velikim interesovanjem pročitao te putopisne crte, naročito onaj deo koji se tiče Italije. Meni je bilo vrlo prijatno osećati da ste vi videli izvesne stvari kao što sam ih i ja video, s tom razlikom samo što ste vi umeli vaša opažanja još i izraziti”...

Milan Savić, jedan od najviđenijih ljudi u Novom Sadu na prelasku dva veka, živeo je takođe u Lebarskom sokaku, ali u u kući pod čislom 13, na čijim će temeljima početkom tridesetih svoj novosadski dom izgraditi čuveni arhitekta Jurij Nikolajevič Šreter. Savić je, inače, rodom iz Turske Kanjiže, ali se u Novi Sad doselio kao dete, nakon što je njegov otac umro od kolere. Ovde će završiti osnovnu školu i četiri razreda gimnazije, da bi školovanje potom nastavio u Segedinu i Pečuju, potom Beču, da bi u Lajpcigu 1876. stekao zvanje doktora filozofije. 

Bio je Savuć i član Upravnog odbora Društva za Srpsko narodno pozorište, a u listu Pozorište objavljivao je kritike o predstavama, tekstove o glumi i glumcima, kao i priloge o umetnosti. Na sceni našeg najstarijeg profesionalnog teatra izvedeno je 15-tak njegovih pozorišnih komada, objavio je i desetak knjiga, ali je i sam smatrao da je najvažnije njegovo delo zapravo bio prevod Geteovog „Fausta” na srpski jezik. Iz braka sa Julkom Davidovac, kćerkom čuvenog srpskog kapetana Ise Davidovca, imao je jednu kćerku – Anicu, potonju pesnikinju, profesorku klasičnih jezika i književnosti za koju se s pravom govorilo da je, uz Isidoru Sekulić i Kseniju Atanasijević, „najučenija srpska žena” svog vremena.    Anica se rodila 1892. upravo u toj kući u Miletićevoj, a odrastala je uz Jovana Jovanovića Zmaja, Lazu Kostića, Simu Matavulja, Uroša Predića... Po rečima njenog poznanika iz mladosti Milana Kašanina, „ceo Novi Sad je govorio o njenom daru i njenoj inteligenciji, o tome da čita na nemačkom, na engleskom, na francuskom, na latinskom, na grčkom i da od svoje četrnaeste godine piše pesme koje joj objavljuju književni časopisi”. Upravo kako bi Anici obezbedili najbolje školovanje, Savići se sele u Beč, gde će ona studirati klasičnu filologiju.

Posle studija se uključuje u moderne evropske kulturne tokove, sarađuje s brojnim svetskim intelektualcima – Tomasom Manom, Ludvigom Radermaherom, Hansom Lajzegangom, Rebekom Vest. Nažalost, pokazaće se opravdanim davnašnje strepnje velikog slikara Uroša Predića da učenoj  Anici neće biti lako, jer se u srpskom društvu na ispoljavanje ženske darovitosti gleda s podozrenjem. Iako je odbranila i doktorsku disertaciju, uz to što će biti među prvim književnicama koje su primljene u članstvo PEN-a, očekivana akademska karijera je izostala. Tek će 1946. na Univerzitetu u Beogradu biti postavljena za vanrednog profesora za predmet Istorija rimske književnosti i latinski jezik.

I privatni život velike pesnikinje bio je turbulentan. U njenoj ostavštini pronađeno je jedno ljubavno pismo koje joj je uputio Miloš Crnjanski, ali mu, po svemu sudeći, Anica Savić nije uzvratila, verovatno zato što je njeno srce već pripadalo Hasanu Rebcu. Za ovog diplomca Sorbone i dobrovoljca u balkanskim ratovima, koji je sa srpskom vojskom prešao i Albaniju, ona će se udati u proleće 1921. Međutim, filozofija palanke nikada nije prihvatila taj brak. Na njihovom zajedničkom komplikovanom putu presretale su Hasana i Anicu različite istorijske, nacionalne, političke, verske prilike i okolnosti, iako su oni, kako je to rekao Zuko Yumhur, od prvog dana „samo razmenjivali ljubav za ljubav”. Kada je Hasan u avgustu 1953. umro, Anica će ubrzo potom izvršiti samoubistvo hicem iz pištolja u svom beogradskom stanu, na kanabetu koji se danas čuva u Matici srpskoj.

Krug znamenitih ličnosti, koje su živele u Lebarskom sokaku, zatvara se portetom jednog od najvećih srpskih dobrotvora, Save Vukovića. Ovaj trgovac rodom iz Mostara, gde je njegova porodica stekla zavidan imetak zahvaljujući vosku, postao je građaninom novosadskim 1773. Ovde je trgovinu voskom proširio na hranu i duvan, kojima je snabdevao vojsku, pa je ubrzo dobrano uvećao bogatstvo, zahvaljujući kojem je stekao i plemstvo, dodajući titulu „od Bereksova”, gde je kupio spahiluk. U to vreme je i izgradio prostranu jednospratnicu na početku Lebarskog sokaka, na čislu 8. 

 Šta vrede lepe misli

Iz kuće Savića u Miletićevoj 13. tokom svojih novosadskih godina gotovo da nije izbijao Uroš Predić, iako je imao kvartir nekoliko kuća dalje. To prijateljstvo će se nastaviti i nakon što se veliki srpski slikar vratio u rodni Orlovat 1893, a i posle 1909, kada definitivno prelazi u Beograd. O svom prijatelju Savić će i pisati: „Šta vrede lepe misli, ako ih ruka ne može izraditi! A šta vredi opet vešta ruka bez misli u glavi! Uroš Predić spaja obe te pozitivne svojine u lepoj harmoniji. To pokazuju još i mnoga portreta, kojima daje i života i izraza. Nisu to samo likovi, koji mirno glede iz pozlaćenog okvira; to su lica, to su ličnosti, koje nam kazuju karakteristiku svojih originala”.

Počeće u prvim godinama 19. veka Sava Vuković od Bereksova ozbiljno da poboljeva, da je na kraju i vid izgubio. Svestan da mu se kraj bliži, testamentom je utemeljio fond za otvaranje Srpske velike pravoslavne gimnazije, kojem je zaveštao 20.000 forinti. Na svoj imendan, na Svetog Savu, 27. januara 1810. objavio je zadužbinarsko pismo, a mitropolit Stefan Stratimirović će iskoristiti svoj uticaj apelujući i na druge imućne Novosađane, te će ovaj fond ubrzo narasti do preko 100.000 forinti. Nije, naravno, sve ni potom išlo ni brzo ni lako, ali će carske vlasti krajem 1811. ipak dati odobrenje za početak rada, s tim da će ga formalno potvrditi  tek 1816. godine. A Lukijan Mušicki  je  mogao  otpisati pisati Vuku: „U Novom  Sadu  se podigao  već  i počeo  novi Gimnazium”.     

Inače, tu kuću Save Vukovića, u današnjoj Miletićevoj, naslediće njegov sin Vukolaj, a kasnije dolazi ona i u posed Stevana Branovačkog, jednog od osnivača Srpskog narodnog pozorišta i dugogodišnjeg predsednika Matice srpske. Biće ta spratnica u potonjim godinama i dograđivana i prepravljana, pa će dobiti i novu fasadu i balkon, a neko vreme njenim će se vlasnikom zvati i Pavle Mačvanski. Taj će advokat i zamenik državnog tužioca postati gradonačelnik Novog Sada nakon što je Svetozar Miletić primoran da odstupi s tog mesta, a ostaće upamćen po pismu upućenom ugarskim vlastima u kojem se žalio da „Miletićeva klika” hoće da zida Srpsko pozorište na mestu kuće negdanjeg senatora Petera Ferencija, dakle na „najlepšem mestu u gradu”. I Pešta će taj poduhvat sprečiti, a na toj će lokaciji kasnije nići zdanje Magistrata, današnja Gradska kuća.

         Miroslav Stajić