Ту, око нас: Сви ви што маштате о срећи...
Када вам неко следећи пут, очајне и немоћне пред још једним како се то данас модерно каже изазовом, а по старински проблемом, каже да не вреди да се толико нервирате, јер има пуно оних којима је теже и који пролазе кроз много веће ужасе, можда не би било лоше да мало размислите о томе, а не да само махнете руком у фазону „ма, шта ме се то тиче, имам ја своју муку“.
Јер, многима је заиста пуно теже. Да ли сте, рецимо, скоро размишљали о томе који проценат планете нема проточну (не топлу, већ било какву) воду, грејање, кров над главом, а о ушушканом дому и пуном тањиру да и не говоримо...
Уосталом, ако мислите да се такве ствари дешавају само „тамо негде“, док је овде на „домаћем терену“ вама ипак најтеже, предлог да следећи пут мало пажљивије погледате око себе.
Могли бисте прилично да се изненадите.
Ево, рецимо, у строгом центру – Музеј савремене уметности и паркић око којег су се дуго ломила копља у смислу да ли ће бити претворен у паркинг или, пак, остати играоница за кућне љубимце, у међувремену је бескућнику, некоме мање срећном од нас, постао дом.
Додуше, без кућног броја, али све остало – мадрац, прекривач и огрев – је ту.
И да, као што видите може и тако да се живи. Баш када смо пролазили, без обзира што је падала киша (овај је кутак донекле наткровљен) „домаћин“ је спавао сном праведника...
Вреди на тренутак застати и мало размислити, зар не? Схватићете, баш као и ми, да чак и када вам је дан скроз сив и никакав, има више него довољно разлога да се буде захвални на свему ономе што имате...
