Tu, oko nas: Svi vi što maštate o sreći...
Kada vam neko sledeći put, očajne i nemoćne pred još jednim kako se to danas moderno kaže izazovom, a po starinski problemom, kaže da ne vredi da se toliko nervirate, jer ima puno onih kojima je teže i koji prolaze kroz mnogo veće užase, možda ne bi bilo loše da malo razmislite o tome, a ne da samo mahnete rukom u fazonu „ma, šta me se to tiče, imam ja svoju muku“.
Jer, mnogima je zaista puno teže. Da li ste, recimo, skoro razmišljali o tome koji procenat planete nema protočnu (ne toplu, već bilo kakvu) vodu, grejanje, krov nad glavom, a o ušuškanom domu i punom tanjiru da i ne govorimo...
Uostalom, ako mislite da se takve stvari dešavaju samo „tamo negde“, dok je ovde na „domaćem terenu“ vama ipak najteže, predlog da sledeći put malo pažljivije pogledate oko sebe.
Mogli biste prilično da se iznenadite.
Evo, recimo, u strogom centru – Muzej savremene umetnosti i parkić oko kojeg su se dugo lomila koplja u smislu da li će biti pretvoren u parking ili, pak, ostati igraonica za kućne ljubimce, u međuvremenu je beskućniku, nekome manje srećnom od nas, postao dom.
Doduše, bez kućnog broja, ali sve ostalo – madrac, prekrivač i ogrev – je tu.
I da, kao što vidite može i tako da se živi. Baš kada smo prolazili, bez obzira što je padala kiša (ovaj je kutak donekle natkrovljen) „domaćin“ je spavao snom pravednika...
Vredi na trenutak zastati i malo razmisliti, zar ne? Shvatićete, baš kao i mi, da čak i kada vam je dan skroz siv i nikakav, ima više nego dovoljno razloga da se bude zahvalni na svemu onome što imate...
