Тренери – идоли или страх и трепет

– Деца треба да пробају више ствари, али не истовремено, како би остало слободног времена за одмор, игру и социјализацију – каже Снежана Голић из Развојног центра за децу и одрасле „Фактор”, који пружа свестрану подршку различитим узрастима, те у свом тиму има психолога, психотерапеута, педагога, логопеда и дефектолога. – Три активности су већ много. Дечје жеље су често краткотрајне, непланске и површне, па малишани дођу у ситуацију да до седме године пробају све што град нуди и изгубе интересовања, а како су били мали док су на све то ишли, имају погрешан доживљај. Најраније треба кренути са три године јер дотле, рецимо, иако воле да плешу, не желе да имају кореографа нити да буду део колектива.

Први фактор који утиче на то да дете прерано одустане јесте недостатак радних навика, због чега процену доживљаја неке активности треба урадити тек након часа.

– Мрско му је да се одвоји од играчака или вас, таман се ушушкало, заиграло, а сад треба то да прекине и пође. У моменту када креће од куће то је најмање повезано са самом радионицом или тренингом – објашњава наша саговорница. – Међутим, уколико је дете после њега мрзовољно, нерасположено или равнодушно дуже време, можда је тренутак да размислите о некој другој активности.

Како тврди, пред упис у вртић или школу родитељи су у стању да преврну град како би сазнали више о будућим учитељима и васпитачима, што значи да су апсолутно освешћени колико је њихов утицај пресудан, али нажалост децу и даље уписују у најближи клуб како би им одлазак и долазак тех­нички били што изводљивији, што је велика грешка јер се компетентност тренера мери само њиховим спортским успесима.

Недостају школе фудбала  

– Од неких просечних способности може се доћи до изузетних резултата, ако се бавимо нечим из задовољства. Прави тренер, креатор талента, зна да је најважније развити љубав према одређеном спорту и моторику, а не отићи одмах на утакмицу, где ће родитељи-лаици неумесно коментарисати пред децом нечију спретност – каже Снежана Голић, додајући да су гојазни, слабашни, прениски или превисоки често прерано дисквалификовани.

Примећује да Новом Саду недостају школе фудбала са циљем да дете заволи овај најпопуларнији спорт и спретно се укључи у игру вршњака.

– Јавни апел је да се неко позабави таквим жељама родитеља и отвори школицу која се не такмичи са осталим амбициозним тимовима, већ представља терен на којем деца побеђују сама себе.

– Волим да кажем како учитељице знају и бројеве и слова, али четири године иду на факултет да би добиле право да стану испред деце – тврди она. – Недостатак педагошких и психолошких знања је осетан у vannastavnim активностима. Дисциплина се углавном одржава ауторитарним понашањем, наређивањем, виком, застрашивањем. Школа, па и породица, одавно су превазишле вређање, док се у спорту, на пример, и даље сматра да то јача децу. Зато у Развојном центру „Фактор” одржавамо семинаре у којима смо спаковали основна знања која ће продубити свест тренера шта им све педагогија и психологија нуде у професионалном напретку, на пољу комуникације с родитељима и децом, које технике опуштају децу, како препознати озбиљније проблеме у развоју, куда их упутити након тога, а шта могу решавати сами...

Обуке су, додаје, апсолутно на страни тренера јер је поента да добију конкретне алате како би им тренинг или састанак са родитељима био лакши. Како на њих не би дошли само они који су већ освешћени и који желе да раде на себи, „Фактор” је тренутно у преговорима са одређеним компанијама и институцијама који би спонзорисали семинаре.

– Важно нам је да тренери схвате да смо на заједничком задатку, да ћемо размењивати знање, поштовати се као стручњаци и урадити то о трошку људи који су друштвено одговорни, а ову тему препознају као важну јер је по свим статистикама у опадању број деце која су у спорту са 13-14 година. Већ тада су из ових и оних разлога, а најчешће психолошких, одустали и предали се виртуелном свету – примећује Снежана Голић.

        С. Милачић