Сви смо емотивци, је л’ тако?
Трећи дан како ме Фејсбук подсећа на одлазак панонског морнара и симбола Новог Сада Ђорђа Балашевића, пре две године, а с тим и на још једну ситуацију.
Мислим да беше прошле године. Сунчан дан, стоје двоје, вероватно туристи, момак наместио телефон да фотографише... Девојка позира, сва задовољна, смеје се, кез онако, што би се рекло, од ува до ува. Баш неко лепо расположење, слатка сцена, све је то у реду, али мораћу да кажем, мени није. Све се то фино догађа пред кућом Ђорђа Балашевића. Не кажем да је ружно што се неко фотографише, напротив, али, девојко, чему тај кез? Као да учествује у највеселијем догађају. Знам да ће ужасно звучати, али нека свако замисли како би се осећао да се нађе у сличној ситуацији, а пред станом или кућом му се неко, сав насмејан, фотографише. Укратко описано, али мислим да сте разумели. Кад се догодило, сви су ту долазили да плачу, пале свеће и слично, годину дана касније, она се на истом месту задовољно смеје. Тако то буде – неко изненада „оде”, сви су емотивни, причају приче, сви су најбољи. И онда се заборави. Док је неко жив и здрав, не размишљају људи како се понашају, а после су највећи емотивци. Њима, канда, све то брзо прође, али кад се поново догоди, биће први у емоцијама.
Бранка Павковић