Svi smo emotivci, je l’ tako?

Mislim da beše prošle godine. Sunčan dan, stoje dvoje, verovatno turisti, momak namestio telefon da fotografiše... Devojka pozira, sva zadovoljna, smeje se, kez onako, što bi se reklo, od uva do uva. Baš neko lepo raspoloženje, slatka scena, sve je to u redu, ali moraću da kažem, meni nije. Sve se to fino događa pred kućom Đorđa Balaševića. Ne kažem da je ružno što se neko fotografiše, naprotiv, ali, devojko, čemu taj kez? Kao da učestvuje u najveselijem događaju. Znam da će užasno zvučati, ali neka svako zamisli kako bi se osećao da se nađe u sličnoj situaciji, a pred stanom ili kućom mu se neko, sav nasmejan, fotografiše. Ukratko opisano, ali mislim da ste razumeli. Kad se dogodilo, svi su tu dolazili da plaču, pale sveće i slično, godinu dana kasnije, ona se na istom mestu zadovoljno smeje. Tako to bude – neko iznenada „ode”, svi su emotivni, pričaju priče, svi su najbolji. I onda se zaboravi. Dok je neko živ i zdrav, ne razmišljaju ljudi kako se ponašaju, a posle su najveći emotivci. Njima, kanda, sve to brzo prođe, ali kad se ponovo dogodi, biće prvi u emocijama.

Branka Pavković