СВЕЧАНОМ ЦЕРЕМОНИЈОМ НОВИ САД ДАНАС ПРВИ ПУТ ОБЕЛЕЖАВА Годишњица рођења Светозара Милетића

Стога је Одбор Владе Републике Србије за неговање традиције ослободилачких ратова Србије и Град Нови Сад позивао грађане, поштоваоце Милетићевог лика и дела, који је оставио неизбрисив траг у богатој историји Српске Атине, да присуствују државној свечаности. Поштовање и значај Милетића огледа се у чињеници да се убраја међу ретке новосадске градоначелнике који су бирани у два мандата. Једини који је био биран у три мадата и то заредеом је министар одбране Милош Вучевић.

Милетић је рођен у Мошорину 22. фебруара 1826. године, као најстарији од седморо деце, у сиромашној породици. Основну школу похађао је у родном месту и у батаљонском средишту у Тителу, а потом је уписао Српску православну велику гимназију у Новом Саду, где је остало забележено да је Милетић „најбољи ђак кога је гимназија икада имала“ (Јован Хаџић). По положеној матури 1844. године уписао је Евангелистички лицеј у Братислава где се укључио у рад српске ђачке дружине која је бројала 40 чланова и која је делала под утицајем свесловенских идеја. Студије је наставио у Пешти 1848. године, где су га затекле грађанске револуције које су те и наредне године потресле Европу. Његове колеге су га оптужиле да је велеиздајник који жели да доведе Русе у Угарску, па пошто му је безбедност у Пешти и Будиму била угрожена, Милетић се вратио у Шајкашку. Надуго потом у Београду је покушао да утиче на српску владу да крене у рат против Турака, те да тако започне општесрпски устанак на Балкану, што није било прихваћено. Разочаран 1849. године студије наставља у Бечу.

По повратку у Нови Сад 1856. године отворио је адвокатску канцеларију и његов најзначајнији текст који се у том периоду појавио и који је унео преокрет у српску политику је објављен уочи Божића 1861. године, под једноставним називом „На Туциндан 1860”. Како је тада већ дошло до укидања Војводства, Милетић констатује да је „војводство умрло, али да такво какво је било ником није требало. Но, много важније је да је за Србе умрло нешто друго”. Иако није навео децидно шта, јасно је било да је мислио на српску оданост Бечу и аустријском цару од кога су Срби очекивали потврде својих права и привилегија. Милетић се залагао за остварење Српске Војводине, али у много мањим границама од Војводства. До Српске Војводине, по њему, није требало доћи „преко цара“, већ кроз сарадњу и договор са Мађарима. Тај текст је у први мах унео пометњу међу младе Србе, али га је потом, млада либерална српска грађанска интелигенција прихватила и у наредних десетак година, Срби су настојали да ту сарадњу остваре. Међутим, када се Угарска нагодила са Аустријом, 1867. године, Мађари су окренули леђа Србима и започели борбу против српских циљева. Од тада је Угарска за Милетића била још већи противник од Аустрије.

Споменик у срцу града

Церемонија постављања споменика Светозару Милетићу 1939. године, на Тргу Ослобођења (данас Трг Слободе), окупило се око 20.000 грађана. Споменик Светозару Милетићу најзначајнијем вођи Српског народа у Хабзбуршкој монархији, посланику, адвокату и градоначелнику Новог Сада, од бронзе, висине пет метара, рад вајара Ивана Мештровића, постављен је први пут 1939. године испред Градске куће на Тргу слободе у Новом Саду. Споменик је био уклоњен за време Другог светског рата али је већ 1944. године враћен на место. На нови постамент од сивог мермера вајар Павле Радовановић уклесао је, 1951. године, текст: „Светозар Милетић 1826 – 1901. рад Ивана Мештровића 1939“.

Као најмлађи градоначелник у историји града Милетић је на чело Новог Сада први пут доспео 20. марта 1861. године, а сарадници у Магистрату били су му Јован Јовановић Змај и Јаша Игњатовић. Као градоначелник, прогласио је српски језик званичним, укинуо је немачку реалку и залагао за то да се зграда Српског народног позоришта подигне на Главном тргу, а Градска кућа ближе српском крају, где је био Турски хан, односно на месту где је данас здање Матице српске. Таква политика га је га је довела у сукоб са Будимпештом те је његов Магистрат суспендован.

Важан документ у Архиву града

На Благовештенском сабору (сабор Срба у Аустријском царству одржан на празник Благовештење) Милетић се већ истакао као лидер једне јасно профилисане либерално-демократске странке, која је добијала све више присталица у редовима сељаштва, занатлија, трговаца, великог дела учених људи и омладине, насупрот конзервативцима. Осим тога, он се залагао за устанак балканских народа против Турске. Таква политика није ишла на руку Будимпешти, због чега је, по налогу краљевског комесара, 28. јануара 1862. године суспендован његов  Магистрат, а за градског начелника постављен је Павле Мачвански. У Историјском архиву града Новог Сада се чува тај документ на мађарском језику у којем је повереник мађарске владе Фердинанд Аст сменио Милетића с положаја градоначелника, оптуживши га за делатност против државе и устава.

Од маја 1867. поново је доспео на чело Магистрата, а тада су му најближи сарадници Лаза Костић и Коста Трифковић. У време другог мандата, његовом заслугом, боје српске тробојке постале су званичне боје града Новог Сада, а како је наставио са напорима да Градску кућу подигне у српском крају и постао озбиљна сметња властима, суспендован је после годину дана, а убрзо и ухапшен и на једном монтираном процесу осуђен на годину дана затвора. Након изласка из затвора, своју активност проширио је и на друге крајеве где живе Срби, нарочито у време устанка у Херцеговини. Овај пут, угарска влада је решила да му трајно стане на пут, па је 5. јула 1876. године ухапшен у свом стану у Новом Саду, а потом, у још једном монтираном процесу, осуђен на шест година робије. У затвору је малтретиран и физички и психички, сарадници су га напустили, а уз друге проблеме које је имао, почиње и психички да побољева. По изласку из затвора, неко време је изгледало да му се стање поправило, али болест, затим, вратила у још жешћем облику. До краја живота се није опоравио и више се није укључивао у политички живот. Умро је у Вршцу, 4. фебруара 1901. године, а сахрањен на Успенском гробљу у Новом Саду и његово име носе улица у центру града и једна средња школа.

С. Ковач