Свако на свој начин ужива у сунцу и граду

Цуњајући улицама, парковима, али и Петроварадинском тврђавом, наш фото-репортер Радивој Хаџић заблежио је бројне интересантне кадрове који дочаравају како наши суграђани проводе сунчане тренутке.

Кренимо и ми од центра, преко Змај Јовине улице, где је најслађи призор идеалан за почетак ове наше шетње – две младе маме како нешто ћућурућају, можда размењују савете и искуства у вези са својим бебама, док уз њих послушно иде и девојчица, вероватно ћерка једне од њих. Иако се свако од њих забавља на неки свој начин, чини се, макар из перспективе нас старијих, да је бепцима најбоље – нит бриге, нит памети. Уживају у лепом дану, ушушкани у колицима, радознало упознају свет око себе, притом безбрижни јер чују раздрагане гласове својих мајки. Можда једино девојчица није најсрећнија што је део те екипе, делује да би радије била у друштву својих вршњака, али како дужност старије сестре налаже, треба се наћи млађем брату, али и мами ако шта устреба.

Идемо даље, до Дунавског парка, улазећи код Музеја Војводине, где су Новосађани уграбили празну клупу и прилику за дружење уз топли напитак из оближњег кафића. И док неки радије разговарају са својим пријатељима уживо, други су друштво пронашли „с друге стране жице”, али кад дође на ред да се ти дивани заврше притиском на црвену слушалицу, ту су њихови најбољи и највернији пријатељи – пси, који стрпљиво чекају да им се власници опет посвете. На крају крајева, иако је забрањено пуштати љубимце с повоца, Дунавски парк је идеалан за шњување, кереће „записивање” по зеленим површинама, као и упознавање са другим представницима своје врсте.

Нешто даље од градске вреве, али са идеалним погледом на Нови Сад, у ком су уживали бројни грађани, нашли смо се на Петроварадинској тврђави, под делимично облачним небом, јер је сунце ипак пронашло пут како би озарило лица замишљених посматрача. Не можемо а да не приметимо металну ограду која из месеца у месец све више подсећа на љубавни мост у Врњачкој Бањи, јер је накићена златкастим катанцима као доказима вечне љубави међу паровима.

Силазимо опет ка граду и идемо ка Кеју или Кампусу, те имамо прилику да прођемо поред (или још боље кроз) Универзитетски парк, или како Гугл мапа каже „Шуму код Ректората”, па можемо да запазимо прегршт имела начичканих на оголелим крошњама евроамеричке тополе. Иако ова зелена површина није класична парковска површина, последњих година се у то претвара, па су тако постављене клупе уз утабане стазе, засађено је ново дрвеће, чак се један део води као простор за извођење паса. Ето прилике да се они из Дунавског парка слободно истрче...

Није новина да на пешачким прелазима, нарочито на булеварима (у овом случају је то Булевар ослобођења, на раскрсници са Улицом Максима Горког), акробате користе оних неколико секунди зеленог светла за пешаке да забаве возаче који су принуђени да чекају на црвеном. Међутим, иако смо навикли да срећемо аниматоре који својим стопалима стоје на „зебри”, евентуално на штулама, ових дана може се затећи храбри момак невероватне концентрације на – мердевинама. Или лотрама, како више волите. У сваком случају, свака му част на способности да балансира на високом металном „двоношцу”, а да му ниједан чуњ не одлети тамо где не треба.

Л. Радловачки

Фото: Р. Хаџић