Стеван хармоником сету побудио

Фото: С. Савић/Стеван Рац је бравар, али је и музички образован

На делу Булевара ослобођења, дуж Футошке пијаце, ових дана се у преподневним сатима чују звуци хармонике. То Стеван Рац вешто познатим мелодијама, из већ помало заборављених година, буди сету код махом старијих суграђана.

Мало ко је од њих остао равнодушан на добро познате звуке песама „Од Вардара па до Триглава (Југославијо)“ или химне СФРЈ „Хеј, Словени”. Неки који пролазе у журби, застану начас, а буде и оних који, за награду што им је „жицу пронашао”, у кофер хармонике Стеви убаце коју папирнату новчаницу.

– Воле људи те мелодије које их подсећају на нека срећнија и безбрижнија времена, уосталом, као и мене – каже 54-годишњи Стеван Рац, родом из Сомбора. – Највише застану пензионери, али има и млађих којима моја свирка прија. Како и не би, присете се људи времена када су имали сталан, сигуран посао, здравствено осигурање и редовне плате од којих су могли пристојно да живе!

Стеван је ових дана у гостима код родбине, иако је, каже, до пре три године живео у Новом Саду.

– Свирао сам и онда често, углавном у центру, у близини Милетићевог споменика – каже наш саговорник док развлачи хармонику у ритму партизанске песме „По шумама и горама”. – После развода отишао сам у Немачку, где сам такође свирао и лепо зарађивао, прикупљајући новац за ћеркину свадбу. Нажалост, у међувремену ми је бивша супруга умрла па су нам се заједнички планови за славље изјаловили.

Неки који пролазе у журби, застану начас, а буде и оних који, за награду што им је „жицу пронашао”, у кофер хармонике Стеви убаце коју папирнату новчаницу

По струци, Стеван је бравар, а има завршену и Нижу музичку школу.

– Био сам запослен у сомборским фирмама „Металац” и „Бане Секулић”, а последње запослење имао сам у апатинском бродоградилишту. Када је већина нас остала без посла јер су поменуте фирме углавном престале да раде, окренуо сам се ситном шверцу, како је велики део људи живео тих деведесетих година прошлог века. Касније сам био запослен код приватника, али непријављен, без здравственог осигурања, за 20.000 динара нисам желео да радим по цео дан. Тако сам се окренуо хармоници и не кајем се – каже Стеван.

Вели да увек заради толико да не остане гладан и жедан, а буде дана и када му хармоника донесе „црвену”.

– Ако већ морам да бирам, онда ћу радије за исти новац да свирам и увесељавам људе, него да дозволим да ме неки газда искоришћава – додаје Стеван, уз опаску да озбиљно размишља о томе да се поново из Сомбора пресели у Нови Сад.

Текст и фото: С. Савић