Stevan harmonikom setu pobudio
Na delu Bulevara oslobođenja, duž Futoške pijace, ovih dana se u prepodnevnim satima čuju zvuci harmonike. To Stevan Rac vešto poznatim melodijama, iz već pomalo zaboravljenih godina, budi setu kod mahom starijih sugrađana.
Malo ko je od njih ostao ravnodušan na dobro poznate zvuke pesama „Od Vardara pa do Triglava (Jugoslavijo)“ ili himne SFRJ „Hej, Sloveni”. Neki koji prolaze u žurbi, zastanu načas, a bude i onih koji, za nagradu što im je „žicu pronašao”, u kofer harmonike Stevi ubace koju papirnatu novčanicu.
– Vole ljudi te melodije koje ih podsećaju na neka srećnija i bezbrižnija vremena, uostalom, kao i mene – kaže 54-godišnji Stevan Rac, rodom iz Sombora. – Najviše zastanu penzioneri, ali ima i mlađih kojima moja svirka prija. Kako i ne bi, prisete se ljudi vremena kada su imali stalan, siguran posao, zdravstveno osiguranje i redovne plate od kojih su mogli pristojno da žive!
Stevan je ovih dana u gostima kod rodbine, iako je, kaže, do pre tri godine živeo u Novom Sadu.
– Svirao sam i onda često, uglavnom u centru, u blizini Miletićevog spomenika – kaže naš sagovornik dok razvlači harmoniku u ritmu partizanske pesme „Po šumama i gorama”. – Posle razvoda otišao sam u Nemačku, gde sam takođe svirao i lepo zarađivao, prikupljajući novac za ćerkinu svadbu. Nažalost, u međuvremenu mi je bivša supruga umrla pa su nam se zajednički planovi za slavlje izjalovili.
Po struci, Stevan je bravar, a ima završenu i Nižu muzičku školu.
– Bio sam zaposlen u somborskim firmama „Metalac” i „Bane Sekulić”, a poslednje zaposlenje imao sam u apatinskom brodogradilištu. Kada je većina nas ostala bez posla jer su pomenute firme uglavnom prestale da rade, okrenuo sam se sitnom švercu, kako je veliki deo ljudi živeo tih devedesetih godina prošlog veka. Kasnije sam bio zaposlen kod privatnika, ali neprijavljen, bez zdravstvenog osiguranja, za 20.000 dinara nisam želeo da radim po ceo dan. Tako sam se okrenuo harmonici i ne kajem se – kaže Stevan.
Veli da uvek zaradi toliko da ne ostane gladan i žedan, a bude dana i kada mu harmonika donese „crvenu”.
– Ako već moram da biram, onda ću radije za isti novac da sviram i uveseljavam ljude, nego da dozvolim da me neki gazda iskorišćava – dodaje Stevan, uz opasku da ozbiljno razmišlja o tome da se ponovo iz Sombora preseli u Novi Sad.
Tekst i foto: S. Savić