Старим столицама сјај враћа у шаби шик стилу

Каже да напокон ради оно што воли, да у тапетарској струци којом се бави четири деценије може да “утка” уметност и слободу изражавања и да остави свој печат. У Суботици је имао приватну фирму, па је својевремено и излагао намештај на међунардоним сајмовима и тада су, прича, медији извештавали о њему. Пензионисао се, направио паузу и отворио тапетарску радњу у Новом Саду, јер се, каже, одлучио да се ипак врати свом занату у шаренијем светлу.

- Старе столице прерађене у такозваном “шаби шик” стилу, не ради нико у Новом Саду и Београду, једини сам. Реч је о америчком и енглеском стилу. Најпре се среде дрвени делови, офарбају се или се ижуља стара фарба. Након тога се ради тапацирање. Неко воли еко кожу, неко штоф, све зависи од жеље муштерије. Карактеристичан је по томе што немате два иста модела, сваки је засебан и несвакидашњи. Управо због тога сам почео то да радим јер је необично и нико то не ради. То што је намештај стар, нужно не значи и да је неупотребљив. Напротив, дрвенарија, уколико је добра, каже мајстор, може да траје и пола века.

Још увек, вели, везује федере морском травом. Мада тапетари, како појашњава, везују федере и сеном, а у посебним приликима и за оне који то могу да приуште и коњском длаком. Реч је о стилском намештају. Присећа се да је недавно имао муштерију која му је тражила шест различитих столица. И заиста сваки предмет који је преуредио је препун боја и отисака слободе. Такве су му, вели, и муштерије. Има их и у угоститељству, али и оних из обичних домаћинстава који желе да оплемене свој дом.

Стечено искуство и иновативност је искористио за израду столица за најмлађе, које се састоје од саобраћајних знака и намењене су за едукацију малишана. Регистраовао их је као интелектуалну својину и тражи произвођача који би инвестирао у идеју, а како би столице дистрибуирали у вртиће како у Новом Саду, тако и шире.

- Када сам отворио тапетарску радњу у овим годинама најбитније ми је било да прикажем колико је битна едукација најмлађих. Столице са саобраћајним знаком нема нико. Тражим произвођача који би желео да прихвати да их израђује. Само у Новом Саду има 130 вртића. Битно је едуковати малу децу јер када напуне 20 година и буду учесници саобраћајне незгоде онда је касно. Потребно је радити на превенцији од малих ногу. Када деца науче да се понашају у саобраћају, онда је лакше, обазривији су – каже Станисављевић.

Реч је о столицама које у свом садржају имају саобраћајни знак. На некима је саобраћајни знак на седишту, а на неким на наслону. Наш саговорник каже да би столице добро дошле и одраслима, да утврде градиво.

Цене столица и фотеља од 1.500 до 8.000 динара

Цене прерађеног намештаја, како каже наш саговорник, варирају и зависе од тога шта је рађено и колико је материјала утрошено. Прерада столица кошта од 1.500 до 6.000, а фотеља од 3.000 до 8.000 динара. 

Рођен је у Ади, четири деценије је провео у Суботици, а пензионерске дане одлучио да проведе у Новом Саду. Тај след је некако био природан, с обзиром на то да је одрастао у граду поред воде, па је Нови Сад био одличан избор за живот. Желео је он и много раније ту да живи. Тапетарством је, каже, почео да се бави јер није било финансијских могућности да заврши Академију у Новом Саду, пошто би онда морао да борави у интернату. Судбина га је повезала са занатом, али уметничке црте се никада није одрекао. Каже да је пре короне имао понуду да оде код брата од ујака у Немачку и понуђену плату до 3.000 евра, али да је корона помутила конце, те је остао у Новом Саду, где прави јеиднствен намештај.

Каже да тапетарија никада није једнобразна, да увек можете бити креативни и због природе посла овај занат му није досадио. Аматерски је сликар и имао је до сада две изложбе, а свира и гитару и наступа. Уметничка нит се уткала у тапетарство и тако је више од четири деценије. Спреман је, каже, да пренесе своје знање онима који желе да се баве овим занатом, који полако замире јер је све мање правих мајстора.

С. Аничић Илић