Starim stolicama sjaj vraća u šabi šik stilu

Kaže da napokon radi ono što voli, da u tapetarskoj struci kojom se bavi četiri decenije može da “utka” umetnost i slobodu izražavanja i da ostavi svoj pečat. U Subotici je imao privatnu firmu, pa je svojevremeno i izlagao nameštaj na međunardonim sajmovima i tada su, priča, mediji izveštavali o njemu. Penzionisao se, napravio pauzu i otvorio tapetarsku radnju u Novom Sadu, jer se, kaže, odlučio da se ipak vrati svom zanatu u šarenijem svetlu.

- Stare stolice prerađene u takozvanom “šabi šik” stilu, ne radi niko u Novom Sadu i Beogradu, jedini sam. Reč je o američkom i engleskom stilu. Najpre se srede drveni delovi, ofarbaju se ili se ižulja stara farba. Nakon toga se radi tapaciranje. Neko voli eko kožu, neko štof, sve zavisi od želje mušterije. Karakterističan je po tome što nemate dva ista modela, svaki je zaseban i nesvakidašnji. Upravo zbog toga sam počeo to da radim jer je neobično i niko to ne radi. To što je nameštaj star, nužno ne znači i da je neupotrebljiv. Naprotiv, drvenarija, ukoliko je dobra, kaže majstor, može da traje i pola veka.

Još uvek, veli, vezuje federe morskom travom. Mada tapetari, kako pojašnjava, vezuju federe i senom, a u posebnim prilikima i za one koji to mogu da priušte i konjskom dlakom. Reč je o stilskom nameštaju. Priseća se da je nedavno imao mušteriju koja mu je tražila šest različitih stolica. I zaista svaki predmet koji je preuredio je prepun boja i otisaka slobode. Takve su mu, veli, i mušterije. Ima ih i u ugostiteljstvu, ali i onih iz običnih domaćinstava koji žele da oplemene svoj dom.

Stečeno iskustvo i inovativnost je iskoristio za izradu stolica za najmlađe, koje se sastoje od saobraćajnih znaka i namenjene su za edukaciju mališana. Registraovao ih je kao intelektualnu svojinu i traži proizvođača koji bi investirao u ideju, a kako bi stolice distribuirali u vrtiće kako u Novom Sadu, tako i šire.

- Kada sam otvorio tapetarsku radnju u ovim godinama najbitnije mi je bilo da prikažem koliko je bitna edukacija najmlađih. Stolice sa saobraćajnim znakom nema niko. Tražim proizvođača koji bi želeo da prihvati da ih izrađuje. Samo u Novom Sadu ima 130 vrtića. Bitno je edukovati malu decu jer kada napune 20 godina i budu učesnici saobraćajne nezgode onda je kasno. Potrebno je raditi na prevenciji od malih nogu. Kada deca nauče da se ponašaju u saobraćaju, onda je lakše, obazriviji su – kaže Stanisavljević.

Reč je o stolicama koje u svom sadržaju imaju saobraćajni znak. Na nekima je saobraćajni znak na sedištu, a na nekim na naslonu. Naš sagovornik kaže da bi stolice dobro došle i odraslima, da utvrde gradivo.

Cene stolica i fotelja od 1.500 do 8.000 dinara

Cene prerađenog nameštaja, kako kaže naš sagovornik, variraju i zavise od toga šta je rađeno i koliko je materijala utrošeno. Prerada stolica košta od 1.500 do 6.000, a fotelja od 3.000 do 8.000 dinara. 

Rođen je u Adi, četiri decenije je proveo u Subotici, a penzionerske dane odlučio da provede u Novom Sadu. Taj sled je nekako bio prirodan, s obzirom na to da je odrastao u gradu pored vode, pa je Novi Sad bio odličan izbor za život. Želeo je on i mnogo ranije tu da živi. Tapetarstvom je, kaže, počeo da se bavi jer nije bilo finansijskih mogućnosti da završi Akademiju u Novom Sadu, pošto bi onda morao da boravi u internatu. Sudbina ga je povezala sa zanatom, ali umetničke crte se nikada nije odrekao. Kaže da je pre korone imao ponudu da ode kod brata od ujaka u Nemačku i ponuđenu platu do 3.000 evra, ali da je korona pomutila konce, te je ostao u Novom Sadu, gde pravi jeidnstven nameštaj.

Kaže da tapetarija nikada nije jednobrazna, da uvek možete biti kreativni i zbog prirode posla ovaj zanat mu nije dosadio. Amaterski je slikar i imao je do sada dve izložbe, a svira i gitaru i nastupa. Umetnička nit se utkala u tapetarstvo i tako je više od četiri decenije. Spreman je, kaže, da prenese svoje znanje onima koji žele da se bave ovim zanatom, koji polako zamire jer je sve manje pravih majstora.

S. Aničić Ilić