Сећање на жртве Новосадске рације у Културном центру Новог Сада

Изложба је реализована кроз сарадњу Културног центра Новог Сада, Архива Војводине и Историјског архива града Новог Сада. Стручно вођење кроз изложбу уприличио је директор Историјског архива Новог Сада Петар Ђурђев. Поставка приказује масовна страдања на шест места у Новом Саду: у Милетићевој улици, на Успенском гробљу, игралишту НАК-а, у Руменачкој и Улици војводе Бојовића, на Штранду и Београдском кеју.

Рација није била проста полицијска потера, претресање места и тражење сумњивих особа, већ масовно убијање недужних цивила с циљем измене етничке структуре и спровођења антисемитске политике, објаснио је Ђурђев.

Град је, како је појаснио, био подељен на две стотине четрдесет патрола, које су приводиле људе према унапред припремљеним списковима неподобних.

Новосадски Легитимациони одбор је заседао у данашњем Соколском дому, а пред њега је изведено више од 20.000 грађана, навео је Ђурђев.

Мађарски војници и жандарми почели су 23. јануара 1942. године, после осам сати ујутру, да гоне групу Срба и Јевреја према Милетићевој улици. Када су стигли до угла Милетићеве и Трга Косте Трифковића, цивили су натерани да легну на снег, лицем према доле, након чега су хладнокрвно убијени. Истог дана догодила су се и убиства на Успенском гробљу. Жртве су становале у непосредној близини гробља или пак у оближњим улицама. Довођени су до самог улаза на гробље, где су их убијали. Међу жртвама су били не само одрасли мушкарци и жене већ и деца.

Изложба „Сећање на др Милоша Бокшана”, истакнутог правника, потпредседника и великог добротвора Матице српске, који је такође страдао током Новосадске рације, отворена је истог дана у Ликовном салону КЦНС-а, а приредила ју је Биљана Егерић. Поставка је организована уз помоћ Културног центра Новог Сада, Матице српске и Историјског архива Новог Сада, а стручно вођење уприличила је ауторка Биљана Егерић.

Милош Бокшан био је угледни новосадски адвокат, један од чланова Оснивачког одбора Адвокатске коморе у Новом Саду, а осим тога и потпредседник и велики добротвор Матице српске. Завештао је и поклонио Матици велики број уметничких дела, међу којима су многа од изузетног значаја за српску уметност. За време мађарске рације страдао је на прагу куће у којој је живео, отишавши тако у смрт заједно са својим сестрама Катицом и Косаром.

На игралишту Новосадског атлетског клуба су махом страдали Јевреји који су становали у оближњим улицама или су спровођени из других делова града. Жртве су довођене на игралиште, а затим су приморане да се скину у доњи веш упркос изузетно ниској температури. Окупаторски официри су у садистичкој игри објавили да ће живот бити поштеђен ономе ко најбрже буде трчао око терена. Када је трка почела, на људе је отворена ватра из пушака и митраљеза. Након што су сви изгубили животе, њихови лешеви су опљачкани. Најупечатљивије страдање одиграло се у Руменачкој улици, где су страдала браћа Јовандић, а њихову мајку Јелку су окупаторски војници приморали да посматра егзекуцију. Убиства у Улици војводе Бојовића одиграла су се у кругу касарне 16. батаљона пограничних ловаца. Поједине војничке патроле доводили су Србе и Јевреје из оближњих улица у двориште касарне и ту их из пушке убијале. Извесно време су лешеви остали у касарнском кругу, а затим су камионима пренети и бачени у Дунав.

У жељи да што лакше прикрије трагове убиства, окупатор је организовао систематично убијање на новосадском Штранду, који је у то време био релативно удаљен од града, тако да није било превише сведока, а Дунав је олакшавао уклањање лешева. Жртве су биле најпре скинуте, а затим путем начињеним од дасака спроведене до отвора на леду и убијане метком у потиљак или у срце и гуране под лед. Масовна страдања на Кеју одиграла су се 23. јануара 1942. године. Жандарми и домобрани који су довели групу грађана до краја Дунавске улице наредили су им да легну на калдрму, а затим су их убили. Не сачекавши ни да се лешеви охладе, претражили су им одела, а затим, правећи неумесне шале и скрнавећи их, одвукли до обале Дунава и бацили у воду. Касније су на Београдски кеј доводили групе, али и појединачне жртве, до саме обале и ту их убијали. Све се то одигравало пред очима групе грађана који су били на супротној страни Дунава.

С. Ковач