Прва награда на литерарном конкурсу ТОНС-а припала Драгани Малешић
Новосађанка Драгана Малешић недавно је за свој рад „Мој први лични лалошки валц“ освојила прво место на литерарном конкурсу Туристичке организације Новог Сада, на тему „Нови Сад – хармонија која инспирише – записи и доживљаји Новог Сада“.
Драгана се писањем бави из хобија тек неколико година, међутим, оно што сада свему даје посебан тон јесте чињеница да се први пут осмелила да своју писану реч подели у јавности и одмах постигла такав успех. А по струци је економиста.
- Први пут сам инспирацију добила кад је моја ћерка завршавала вртић, тада сам написала текст за представу, коју сам назвала „Алфа Ромео и екстра Јулија“ – сећа се Драгана Малешић. - Сви су ме тада наговарали да то негде објавим, али ја нисам имала самопоуздања до овог момента, односно конкурса ТОНС-а. Награда ме је баш изненадила, нисам је очекивала. Прозу више волим, а највише ме инспиришу живот и породица.
Драгана Малешић је у награђеној причи описала једну недељу у свом детињству и породичну шетњу до Петроварадинске тврђаве. Након традиционалног ручка код куће, отац, мајка, брат и она су на познатој тераси с погледом на Дунав заузели своје место за столом, уз шненокле и звуке тамбурице оркестра Јанике Балажа. Тада је њен брат, дванаестогодишњи дечак, изненада одлучио да своју седмогодишњу сестрицу, као прави господин, замоли за плес. Изазвали су опште одушевљење и добили аплауз свих присутних. Од тада је и плес постао део њиховог недељног уживања уз шненокле и тамбураше на тврђави.
- Мој Нови Сад је велика љубав – потврђује Драгана. - Ја сам рођена Новосађанка и тај наш новосадски манир не може нико да опише, мора човек да доживи. Не делим Новосађане на дођоше, „ођоше“ и слично, већ само на оне са срцем и без, али мислим да ко једном прође кроз Нови Сад и доживи га макар и кратко, не заборавља га никад. А ми који смо у њему стално, волимо свој град са свим његовим врлинама и манама. Волимо све натенане - то је вечита новосадска тема и то је тај новосадски манир. Живот у Новом Саду, који не бих мењала ни за шта - одатле долази инспирација.
Прича Драгане Малешић несумњиво враћа у Нови Сад који полако нестаје. Њен први лични лалошки валц догодио се 1982. године. Породична традиција недељних шетњи се, нажалост, у том саставу завршила 1988. године, када је отац преминуо. Живот се, ипак, наставио и носио је своје. Драгана и њен брат су у међувремену основали породице, али су одржали традицију да се сви окупе код мајке за недељним ручком.
- Живот се променио, али наша недеља је остала. Сматрам да је Нови Сад породични град и да је баш та недеља таква у већини новосадских домова. Они који дођу у Нови Сад, имају заиста шта да виде. Та Петроварадинска тврђава је срце Новог Сада, а Новосађани још увек негују праве вредности и самим тим имају шта да пруже људима са стране. Ја сам лиманско дете, па бих од омиљених места свакако издвојила и Штранд, али свима који дођу препоручила бих да прошетају центром града и Дунавским парком. Ван центра је то кеј и незаборавни поглед на Дунав. Деци бих препоручила Градску библиотеку и представе у Новосадском позоришту, тако се почиње – поручује Драгана Малешић.
Б. Павковић