Prva nagrada na literarnom konkursu TONS-a pripala Dragani Malešić
Novosađanka Dragana Malešić nedavno je za svoj rad „Moj prvi lični laloški valc“ osvojila prvo mesto na literarnom konkursu Turističke organizacije Novog Sada, na temu „Novi Sad – harmonija koja inspiriše – zapisi i doživljaji Novog Sada“.
Dragana se pisanjem bavi iz hobija tek nekoliko godina, međutim, ono što sada svemu daje poseban ton jeste činjenica da se prvi put osmelila da svoju pisanu reč podeli u javnosti i odmah postigla takav uspeh. A po struci je ekonomista.
- Prvi put sam inspiraciju dobila kad je moja ćerka završavala vrtić, tada sam napisala tekst za predstavu, koju sam nazvala „Alfa Romeo i ekstra Julija“ – seća se Dragana Malešić. - Svi su me tada nagovarali da to negde objavim, ali ja nisam imala samopouzdanja do ovog momenta, odnosno konkursa TONS-a. Nagrada me je baš iznenadila, nisam je očekivala. Prozu više volim, a najviše me inspirišu život i porodica.
Dragana Malešić je u nagrađenoj priči opisala jednu nedelju u svom detinjstvu i porodičnu šetnju do Petrovaradinske tvrđave. Nakon tradicionalnog ručka kod kuće, otac, majka, brat i ona su na poznatoj terasi s pogledom na Dunav zauzeli svoje mesto za stolom, uz šnenokle i zvuke tamburice orkestra Janike Balaža. Tada je njen brat, dvanaestogodišnji dečak, iznenada odlučio da svoju sedmogodišnju sestricu, kao pravi gospodin, zamoli za ples. Izazvali su opšte oduševljenje i dobili aplauz svih prisutnih. Od tada je i ples postao deo njihovog nedeljnog uživanja uz šnenokle i tamburaše na tvrđavi.
- Moj Novi Sad je velika ljubav – potvrđuje Dragana. - Ja sam rođena Novosađanka i taj naš novosadski manir ne može niko da opiše, mora čovek da doživi. Ne delim Novosađane na dođoše, „ođoše“ i slično, već samo na one sa srcem i bez, ali mislim da ko jednom prođe kroz Novi Sad i doživi ga makar i kratko, ne zaboravlja ga nikad. A mi koji smo u njemu stalno, volimo svoj grad sa svim njegovim vrlinama i manama. Volimo sve natenane - to je večita novosadska tema i to je taj novosadski manir. Život u Novom Sadu, koji ne bih menjala ni za šta - odatle dolazi inspiracija.
Priča Dragane Malešić nesumnjivo vraća u Novi Sad koji polako nestaje. Njen prvi lični laloški valc dogodio se 1982. godine. Porodična tradicija nedeljnih šetnji se, nažalost, u tom sastavu završila 1988. godine, kada je otac preminuo. Život se, ipak, nastavio i nosio je svoje. Dragana i njen brat su u međuvremenu osnovali porodice, ali su održali tradiciju da se svi okupe kod majke za nedeljnim ručkom.
- Život se promenio, ali naša nedelja je ostala. Smatram da je Novi Sad porodični grad i da je baš ta nedelja takva u većini novosadskih domova. Oni koji dođu u Novi Sad, imaju zaista šta da vide. Ta Petrovaradinska tvrđava je srce Novog Sada, a Novosađani još uvek neguju prave vrednosti i samim tim imaju šta da pruže ljudima sa strane. Ja sam limansko dete, pa bih od omiljenih mesta svakako izdvojila i Štrand, ali svima koji dođu preporučila bih da prošetaju centrom grada i Dunavskim parkom. Van centra je to kej i nezaboravni pogled na Dunav. Deci bih preporučila Gradsku biblioteku i predstave u Novosadskom pozorištu, tako se počinje – poručuje Dragana Malešić.
B. Pavković