Прича Удружења туристичких водича Новог Сада о Димитрију Мити Ружићу

Она истиче да Мита Ружић припада оној плејади глумаца који су се од првог дана придружили новооснованом Српском народном позоришту у Новом Саду и који ће на његовим даскама провести готово пола века. Наша саговорница наводи да је Мита Ружић рођен 1841. у Српском Чанаду, у румунском делу Баната, те додаје да је у том селу завршио основну школу, на два језика, српском и немачком.

– Скромна земљорадничка породица није могла да му омогући даље школовање те се Мита неко време у Чанаду бавио трговином – објашњава Дубравка Бајкин. – У својој 19. години први пут је заиграо на позорници, у дилетантској дружини коју је основао заједно са својим друговима. То време у дилетантској дружини за њега ће бити двоструко судбоносно јер су се истовремено родиле две његове велике љубави: прва – према позоришту и глуми, и друга, не мање важна – према лепој и талентованој глумици Драгињи Поповић, с којом ће се венчати две године касније у манастиру Крушедол.

По речима Дубравке Бајкин, Драгиња Поповић је потицала из чувене породице свештеника Луке Поповића, у којој је рођена као друго од укупно седморо деце.

– Интересантно је да је та породица, заједно са зетовима и њиховим потомцима, изнедрила двадесетак глумаца, односно читаву једну глумачку „династију”, која је неко време сачињавала готово половину трупе Српског народног позоришта – каже Дубравка Бајкин. – Драгиња ће остати запамћена као прва српска професионална глумица, која се прославила најразноврснијим улогама, од девојака, љубавница, преко драмских хероина, дама, до владарки – жена из свих друштвених слојева... Посебно ју је публика волела у улогама с певањем, због лепог, звонког гласа.   

Наша саговорница наводи да је дилетантску дружину затим водио Јован Кнежевић, с ким се Мита сукобио због, како каже, Кнежевићеве самовоље и због кога ју је напустио годину касније. Пошто је  Мита Ружић prеthodno разговарао са Светозаром Милетићем о идеји оснивања професионалног позоришта, он је 1861. писао петицију Српској читаоници у Новом Саду. После те петиције, група од девет глумаца из Кнежевићеве дружине се придружила новооснованом Српском народном позоришту, а тада је, већ кроз недељу дана, Ружић одиграо своју прву улогу.

– Српско народно позориште се у првим деценијама свога постојања непрекидно борило с многобројним проблемима, почевши од борбе за назив, преко недостатка сопствене зграде до многобројних финансијских проблема – истиче Дубравка Бајкин. – Велики ударац за млади театар био је одлазак његовог оснивача и управника Јована Ђорђевића, који је 1868. после гостовања ансамбла у Београду, прихватио позив кнеза Михајла Обреновића да оснује Народно позориште у престоници Кнежевине Србије. С њим ће отићи готово половина тадашње трупе СНП-а.

Дубравка Бајкин наводи да је Димитрије Ружић и тада остао веран свом матичном позоришту, и додаје да је исте године, заједно са својом женом Драгињом и Лазом Телечким боравио у Бечу на усавршавању, где је имао прилику да учи гледајући представе у чувеном Бургтеатру.

– Они који су пратили Ружићеву каријеру хвалили су његову страст према игри, марљивост, сталну тежњу за усавршавањем, а природа му је подарила висок, лепо грађен стас, класичне, маркантне црте лица, живе очи, звучан, снажан глас, јасну дикцију, лак ход и елегантно, господствено држање – описује наша саговорница. – Све то, уз несумњиво огроман таленат, допринело је да постане један од најцењенијих и највољенијих глумаца у Војводини. У следећих 50 година он ће суверено владати сценом и остварити око 400 најразноврснијих улога, како трагичних, тако и комичних. Међу најбоље његове улоге. које је тумачио с великим успехом, спадају и улоге у Шекспировим комадима.

Публика је, како Дубравка Бајкин открива, с одушевљењем гледала Ружића као Краља Лира, Ромеа у „Ромеу и Јулији”, Отела, Хамлета и Шајлока у „Млетачком трговцу”. Она додаје да је интересантно да се Краљ Лир после Ружића више није приказивао у СНП-у, и наглашава да су огромној популарности Мите Ружића допринели и његови људски квалитети које су савременици често истицали.

– Мита Ружић је био поштен и племенит човек, а његов брак са седам година старијом глумицом Драгињом Поповић Ружић био је један од најуспешнијих глумачких бракова – истиче Дубравка Бајкин. – Како је био веран жени коју је волео, тако је био веран и свом позоришту. Готово цео свој глумачки век провео је у Српском народном позоришту, осим два краћа периода, када је играо у Народном позоришту у Београду и Хрватском земаљском казалишту у Загребу. Могао је да изабере много лагоднију и исплативију каријеру у једном од та два позоришта, али је он, као велики родољуб, остао у Новом Саду да би са својим матичним позориштем годинама крстарио по војвођанској равници.

Наша саговорница наводи да је Српско народно позориште у време Мите Ружића велики део године проводило на гостовањима, не само по великим градовима као што су Београд, Суботица, Темишвар, Арад, Загреб, Осијек и други, него и по варошицама и селима. Мита Ружић је преминуо 1912. године и почива на Алмашком гробљу, заједно са својом женом Драгињом и њеном сестричином, глумицом и редитељком Милком Марковић.

– Ружић је своју улогу глумца схватао не само као допринос уметности него и као важан задатак у очувању народног језика и народног духа. Остаће упамћен не само као један од најбољих глумаца него и као успешан редитељ и управник позоришта – закључује Дубравка Бајкин.

К. Ивковић Ивандекић