Прича Удружења туристичких водича о Јовану Јовановићу Змају

Постоји неколико омиљених локација у граду за наше састанке... „код Милетића”, „код Катедрале” и, наравно, „код чика Јове Змаја” или, скраћено, „код Змаја”, а наш чика Јова јесте био змај!, наглашава Снежана Татомиров.

Написао је, додаје, најлепше дечје песме, лечио бесплатно грађане и бранио и чувао Српску Војводину од непријатеља. Бранио је Српство својим оружјем – пером.

У тој борби добиће свој надимак Змај, поручује наша саговорница.

Она детаљније описује ту борбу те наводи да је Јован Јовановић Змај 1864. године покренуо лист „Змај”, што је за српски народ био лист „3. мај”, датум Мајске скупштине и проглашења Српске Војводине. Снежана Татомиров наводи да се Змај седамдесетих година 19. века огледао и као преводилац и издавач, јер је издавао и уређивао часописе „Комарац”, „Јавор” и „Змај”, по којем ће, како каже, посебно остати упамћен.

За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор, открива Снежана Татомиров.

Како додаје, тамо се упознао и са Светозаром Милетићем и Ђуром Јакшићем.

Осим лирских песама, писао је и сатиричне и политичке, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Сремска Каменица је неко време носила назив „Змајева Каменица” у његову част, вели наша саговорница.

„Наплоднији песник романтичарског доба”, како на диван начин Јована Јовановића Змаја назива Снежана Татомиров, родио се 24. новембра 1833. године у Новом Саду у Улици Златне греде број 4, где се данас налази „његова” гимназија. Она додаје да је Јован Јовановић Змај одрастао у Српској Атини, у центру српске културе, где данас централна улица историјског језгра града поносно носи његово име.

Васпитаван је у националном духу, у околини препуној цвећа и зеленила, научен да цени рад и поштење, каже Снежана Татомиров. По њеним речима, основну школу је завршио у Новом Саду, гимназију у Пожуну и Халашу, а права је учио у Пешти, Прагу и Бечу.

Након што је завршио права, дошао је у Нови Сад да ради као варошки подбележник. Једног дана, почетком 1860. године, пошао је у болницу да обиђе болесну сестру. Тада је имао 27 година. Док је разговарао с болесницом, на вратима болничке собе појавила се њена другарица. Била је то госпођица Ружа Личанин. У том тренутку Змај је схватио да је пронашао жену свог живота. У Ружи је пронашао своју девојку из снова. Она га је одушевљавала, не само лепотом већ и нежношћу, понашањем, одмереношћу и великом унутрашњом духовном снагом, за којом је током живота жудео, навела је Татомиров.

Снежана Татомиров описује како се између Змаја и Руже развила обострана љубав па су се ускоро и венчали, док је по Ружином имену касније написао најлепше љубавне песме читаве српске поезије. Она наводи да је прву збирку назвао „Ђул”, јер „ђул” на турском значи „ружа”, а деминутив од тога је „ђулић”.

Тада је почео најсрећнији период његовог живота – заједнички дани и године с његовом Ружом, прича наша саговорница.

Змај је, како каже, био пун одушевљења, и то се огледа у сваком његовом стиху.

Тада ствара збирку песама „Ђулићи”. Године 1863. је отишао с Ружом у Пешту и постао управник Текелијанума, завода који је 1838. године основао Сава Текелија ради пружања помоћи ученим и талентованим младим људима, а за потребе њиховог школовања и усавршавања. Тих година је у Пешти Змај изучавао медицину. Можда је разлог била болест његове жене или једноставно, његова хумана природа, додаје.

По речима Снежане Татомиров, Јован Јовановић Змај се након завршених студија медицине враћа у Нови Сад и ради као лекар. Она истиче да већ тада почиње период песникове личне трагедије јер се Ружа тешко разболела. Змај је, како Снежана Татомиров описује, бдео крај њене постеље и туговао јер је био беспомоћан, није могао да јој помогне. Нажалост, песник убрзо губи и своју децу па у том периоду настају тужне и дирљиве песме које ће објавити у „Ђулићима увеоцима”. Како даље описује, вољена Змајева Ружа умире 1872. године, остављајући за собом само једно дете – Змајеву љубимицу ћерку Смиљку. Међутим, ни Смиљка неће дуго живети и тиме се завршава лична Змајева трагедија.

То су биле године за које је требало много снаге, разумевања, личне издржљивости и бриге да се не поклекне… Змај је доживео ужасну личну трагедију, али је успео да сачува свој дух, наглашава Снежана Татомиров, и додаје да је љубав према деци још више расла, преливајући се у дивне стихове песама за децу.

Његова хуманост, вели наша саговореница, тих година још више долази до изражаја.

Потпуно бесплатно је лечио децу и сиромашне слојеве друштва, док је онима најугроженијима Змај куповао лекове и обилазио их. Као лекар, службовао је у Панчеву, Сремским Карловцима, Футогу, Београду и Сремској Каменици. Пред крај живота одлучио је да се трајно настани у Сремској Каменици, где је живео од 1901. године па до своје смрти 14. јуна 1904, каже Татимиров.

Наша саговорница истиче да је чика Јовина кућа у Сремској Каменици данас музеј, и додаје да уз дела чика Јове Змаја „и након више од једног века стасавају неки нови клинци и рађају се нове љубави”. Чланица УТВНС-а Снежана Татомиров причу завршава детаљима о споменику, фигури лекара и песника Јована Јовановића Змаја, који краси његову улицу у Новом Саду већ пуних 36 година.

Фигуру од бронзе на постаменту од јабланичког гранита извајао је у Змајеву част познати уметник Драган Николић, а с висине од 2,3 метра посматра нас и над нама бди „наш Змај”, наш чика Јова Змај, дирљиво закључује Снежана Татомиров.

К. Ивковић Ивандекић