Позориште као терапија у Земљи живих

Прексиноћ је на Спенсу одиграна њихова најновија представа, која нема име јер ни не мора да га има, а чији је циљ да актере доведе до катарзе, односно до прочишћења душе и душевног мира.

– То је врста примењеног позоришта јер штићеници заједнице играју реалне сцене из свог живота, тако да они не глуме, што публика осети и боље све проживљава – каже координатор арт-терапије и сарадник „Земље живих” Срђан Миљковић. – Тематика је начелна и уопштена. То су приче и доживљаји зависничког живота. То је вид сведочанства у форми сценске игре и представе, и специфично је то што немају унапред научен текст, већ су њихови дијалози чиста импровизација у датом тренутку.

У оквиру терапије, штићеници свакако често изнова пролазе кроз свој пређашњи живот, односно кроз оно што су били пре доласка на салаш. Сталним причањима о томе осећају одређену дозу олакшања, али, како нам је рекао Вељко (40), тек након арт-терапије све може да сагледа с дистанце и осети контролу.

– Осећам се узнемиравајуће, и сад имам кнедлу у грлу, али је и ослобађајуће јер се сусрећем с нечим с дистанце, што ми даје осећај контроле и могућност да опростим себи, што је најважније – каже Вељко. – Нисам се надао да ће ми ова терапија омогућити да себе сагледам из толико углова. Често сам причао о свом животу и било ми је лакше, али нисам знао зашто. Сад могу да видим уоквирену слику, која је добра опомена.

Његова улога у представи је најтрагичнија, како објашњава. Он је нарко-дилер, спортиста, наркоман.

– Моје потребе су да остварим велике прохтеве и апетите кроз људе за које се емотивно везујем и допуњавам. Ја сам нека врста социопате, неко ко уопште нема емоцију равну човеку, ја сам егоманијак, али покушавам да оправдавам свој лик, да га одбраним, дајући му смисао за хумор, показујем га као некога ко хоће да живи јер ми желимо да преживимо – објашњава Вељко своју улогу у представи, наводећи да у њој има више од 50 одсто Вељка из правог живота. – Прагматичан сам јер покушавам да се не навучем. Та ситуација је парадоксална, ја исмевам њега, својом појавом, својим ставом јер он није неко ко заиста може да живи.

– Играње у представи ојачава стваралачке потенцијале штићеника, развија комуникацијске вештине, учи их да је сценска игра стваралачки чин, активирају интелект, емоције и машту. То је озбиљан рад и актери развијају осећај одговорности – наводи Миљковић. – Трудимо се да на тим радионицама, осим што штићеници ревидирају своје зависничко искуство, дају коментар и доживљај из живота у заједници у смислу да на стваралачки начин коментаришу и ту фазу која подразумева лечење. Л. Радловачки

Фото: С. Шушњевић