Pozorište kao terapija u Zemlji živih

Preksinoć je na Spensu odigrana njihova najnovija predstava, koja nema ime jer ni ne mora da ga ima, a čiji je cilj da aktere dovede do katarze, odnosno do pročišćenja duše i duševnog mira.

– To je vrsta primenjenog pozorišta jer štićenici zajednice igraju realne scene iz svog života, tako da oni ne glume, što publika oseti i bolje sve proživljava – kaže koordinator art-terapije i saradnik „Zemlje živih” Srđan Miljković. – Tematika je načelna i uopštena. To su priče i doživljaji zavisničkog života. To je vid svedočanstva u formi scenske igre i predstave, i specifično je to što nemaju unapred naučen tekst, već su njihovi dijalozi čista improvizacija u datom trenutku.

U okviru terapije, štićenici svakako često iznova prolaze kroz svoj pređašnji život, odnosno kroz ono što su bili pre dolaska na salaš. Stalnim pričanjima o tome osećaju određenu dozu olakšanja, ali, kako nam je rekao Veljko (40), tek nakon art-terapije sve može da sagleda s distance i oseti kontrolu.

– Osećam se uznemiravajuće, i sad imam knedlu u grlu, ali je i oslobađajuće jer se susrećem s nečim s distance, što mi daje osećaj kontrole i mogućnost da oprostim sebi, što je najvažnije – kaže Veljko. – Nisam se nadao da će mi ova terapija omogućiti da sebe sagledam iz toliko uglova. Često sam pričao o svom životu i bilo mi je lakše, ali nisam znao zašto. Sad mogu da vidim uokvirenu sliku, koja je dobra opomena.

Njegova uloga u predstavi je najtragičnija, kako objašnjava. On je narko-diler, sportista, narkoman.

– Moje potrebe su da ostvarim velike prohteve i apetite kroz ljude za koje se emotivno vezujem i dopunjavam. Ja sam neka vrsta sociopate, neko ko uopšte nema emociju ravnu čoveku, ja sam egomanijak, ali pokušavam da opravdavam svoj lik, da ga odbranim, dajući mu smisao za humor, pokazujem ga kao nekoga ko hoće da živi jer mi želimo da preživimo – objašnjava Veljko svoju ulogu u predstavi, navodeći da u njoj ima više od 50 odsto Veljka iz pravog života. – Pragmatičan sam jer pokušavam da se ne navučem. Ta situacija je paradoksalna, ja ismevam njega, svojom pojavom, svojim stavom jer on nije neko ko zaista može da živi.

– Igranje u predstavi ojačava stvaralačke potencijale štićenika, razvija komunikacijske veštine, uči ih da je scenska igra stvaralački čin, aktiviraju intelekt, emocije i maštu. To je ozbiljan rad i akteri razvijaju osećaj odgovornosti – navodi Miljković. – Trudimo se da na tim radionicama, osim što štićenici revidiraju svoje zavisničko iskustvo, daju komentar i doživljaj iz života u zajednici u smislu da na stvaralački način komentarišu i tu fazu koja podrazumeva lečenje. L. Radlovački

Foto: S. Šušnjević