ПОСЛЕДЊЕ ПОГЛАВЉЕ НАЈТЕЖЕГ МИРНОДОПСКОГ ЗЛОЧИНА КОЈЕМ ЈЕ СТАРИ НОВИ САД БИО СВЕДОКОМ Крвава руска драма, други чин

Поред Николаја Рибаљченка, љубавника његове супруге Марије Захнове, иначе капелника руског оркестра у којем је некада и сам свирао, убио је још четири музичара, међу којима и трудну седамнаестогодишњу Валентину Ткачову. Нажалост, ова крвава руска драма добиће и свој наставак. Такође крвав.

Прихаченко је у Петроварадину са женом и децом становао у државној згради на углу Јелачићеве и Прерадовићеве улице. У истој је згради живео у руским избегличким круговима прилично омиљени млади кнез Никола Волконски, у то време писар штаба Прве армијске области. Љубоморни инжењер је сумњао да је и млади кнез походио постељу Марије Захнове те је више пута претио да ће га убити. Неколико га је чак пута, наоружан бодежом, чекао у подножју петроварадинског моста, али би сваки пут, чим би угледао Волконског како се приближава, одустајо и журно се враћао кући, немајући храбрости да насрне на кнеза.

Свега два месеца након масакра у Винклеровој пивари одиграће се тај други крвави чин, и то у згради полиције у Петроварадину, а главни актер ће бити управо кнез Волконски. Нешто око 10 сати увече 2. фебруара 1924, један је редарственик у близини тадашње петроварадинске Касине угледао девојчицу од 13-14 година, како сама шета улицом. Девојчица је рекла да се зове Катица Милић, да је из Новог Сада и да је пошла кући након што се дуже задржала код другарице у Петроварадину. Полицајцу је прича била сумњива, и како је другачије протумачио њен ноћни штрапац, одлучио је да девојчицу приведе. У том је тренутку туда пролазио кнез Волконски и приметивши полицајца и уплакану Катицу, одлучио је да се умеша. Сви заједно су отишли у зграду полиције, где је кнез рекао дежурном каплару да познаје девојчицу из Новог Сада, да је из добре породице, и уз молбу да је полицајци пусте, понудио се да је отпрати до куће  

Будући да је познавао кнеза, дежурни каплар је прихватио предлог и Волконски је с Катицом напустио полицију. Но, уместо да је отпрати до града, позвао је девојчицу у свој квартир на чај. У међувремену, забринути Катичини родитељи послали су старију кћерку Јованку да је тражи. У том трагању она ће прећи у Петроварадин, где ће у полицији сазнати да јој је сестра сат времена раније отишла кући с кнезом Волконским. Но, како их успут није срела, Јованка је замолила дежурног каплара да пођу с њом у потрагу. И одмах су се упутили ка кући на углу Јелачићеве и Прерадовићеве, где ће, баш на излазу из кнежевог стана, срести Катицу и Волконског. Побојавши се да је кнез у међувремену обљубио девојчицу, каплару је одлучио да га ухапси. И Волконски је, иако се енергично томе протививши, на крају ипак морао да пође у полицију.

За време саслушања дошло је до оштре препирке између каплара и кнеза. Волконски је викао да њега нико неће хапсити, да није ништа лоше урадио, али дежурни каплар није одустајао од тога да кнеза смести иза решетака док се цео случај младе Катице потпуно не распетља. Чувши њихову свађу, из суседне канцеларије излетео је полицајац Андрија Хорват и, не проговоривши ни реч, уперио је револвер у кнежеве груди. И опалио. Погођен у срце, Волконски се мртав срушио на под. Нико од десет полицајаца и четири војника, који су се у том тренутку седели у дежурани, није стигао да реагује и спречи убиство – затечени, у неверици су гледали како се око кнежевог беживотног тела шири велика локва крви.

Хорват је ухапшен и у свом првом исказу клео се да је револвер случајно опалио. Убрзо ће, међутим, из основа променити причу. Неколико месеци пре кобне вечери млади се полицајац, наиме, удварао једној лепој девојци из Петроварадина, на коју је око бацио и Волконски. У том романтичном троуглу Хорвата ће слаткоречиви руски Дон Жуан потпуно засенити и девојка ће се на крају отуђити од младог полицајца. Хорват се због тога заклео да ће се кнезу осветити. И када се Волконски кобне вечери обрео у полицији, па још почео расправу с дежурним капларом, Андрија Хорват је у томе видео шансу да оствари свој наум. И тако је, куршумом у кнежево срце, стављена последња, крвава тачка на најтежи мирнодопски злочин којем је стари Нови Сад био сведоком. 

 Мирослав Стајић