Породица Возар органски узгаја поврће три деценије

Владимир Возар каже да је његова породица почела са производњом давне 1987. године, када су његови родитељи напустили сигурне послове.

- Мој отац је био пословођа у једној фирми и добро му је ишло. Ипак је решио да све то напусти и тада је рекао да неће да ради за друге већ искључиво за себе и да ће направити бренд. Најпре је узгајао необичне биљке, брат и ја смо тада ишли у школу, али смо помагали родитељима - каже Возар.

Породици је од почетка циљ био да имају добар производ, али и купца.

- Деведесетих година истраживали смо и испипавали тржиште. Тада смо са професорком Бранком Лазић, која органску прозводњу држи у малом прсту, разговарали и она нам је рекла да смо ми више за органску него за конвенционалну производњу – каже Возар. - Тако су кренули, вели наш саговорник, у ту пустоловину, али је био велики проблем јер није било много информација о органском узгоју.   

- Не знате чиме да третирате биљке. Корпиву као коприву сви користе, али уколико је не уберете на време, не вреди. Онда, сода бикарбона, перје од белог лука... све то мора да се користи како треба. Сада сам дошао у ту ситуацију да могу сам да направим препарат, али не можете бити и технолог и директор...мора све да се расподели – појашњава Владимир.

Деведесетих година, каже, имали су 25 врста салата, а за годину дана су дошли до 80.

- Ми смо 2005. године добили позив од великог маркета у Новом Саду и одазвали смо се. Тада су они имали пет продавница у граду, сада имају 200. Данас ми правимо селекцију коме ћемо продавати, у ситуацији смо да бирамо.

Почели су са пола јутра, а данас имају 13 хектара, плус ратарске културе. 

- Проширили бисмо се и више, али немамо радну снагу. Машине могу доста тога да ураде, али не могу заменити руке које су веома битне за органску производњу. Задовољни смо овим што имамо. Ми смо се поделили у породици и свако има неко задужење. Мајка нам је 11 година у инвалидским колицима, али она и данас контролише раднике. Сви смо у послу - каже он.

С обзиром на то да обрађују више од 13 хектара, морају, вели наш саговорник, пазити где ће и колико улагати. Велика је потражња за куваним парадајзом, тако да ће бити једна просторија само за кување тог поврћа јер могу да продају и до 20.000 литара.

- Не сме бити разлика у квалитету прозвода који нудите купцима. Тако и кувани као и свеж парадајз мора бити одличног квалитета. Уколико продајете директно муштеријама, морате стајати иза тога. Роба мора бити укуснија. Није исто када се поврће директно вади из њиве или из хладњаче. Можда то муштерија неће осетити, али ја знам шта сам урадио и шта сам понудио- каже Возар.

Каже да је било веома тешко направити бренд, али да је једнако тешко сачувати га.

За све који желе да се баве пољопривредом има неколико савета.

- Мислим да свако ко има једну башту од јутра или јутра и по може живети од тога. Једна четворочлана породица може да буде запослена, али морате радити само тај посао. Можете на свој производ ставити натпис “из моје баште”, купци ће другачије гледати на то. У Словенији сам, на пример, видео пре десет година да нуде месо где пише “ово је месо из мог краја”. То значи да сте ви то произвели и да стојите иза тог производа. То је јако важно- каже наш саговорник.

Слађана Аничић Илић

Пројекат „Приградска насеља Новог Сада” реализовао је „Дневник Војводина прес“ д.о.о., уз подршку Града Новог Сада, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац.