Пешићи из Бегеча гаје шаргарепу и чувају традицију дугу осам деценија

Међутим, последњих неколико деценија сеоску идилу рапидно замењује живот у граду и све је мање наследника који желе да остану и обрађују земљу, живећи на селу, по старим обичајима, обликованим модерним стандардима постојећег друштва. Неки се ипак усуде да пркосе „инстант-стилу” 21. века и остану верни породици и традицији, желећи да наставе утабаним путевима предака, који су вредним радом својим будућим нараштајима оставили у легат пољопривредно газдинство.

Пољопривредник из Бегеча Горан Пешић један је од присталица таквог размишљања, те се од малих ногу, уз оца и мајку, учио раду на њиви. Његов деда је био први у фамилији који се ухватио мотике и почео да сади кудељу и дуван, још пре Другог светског рата.

Раније је било далеко теже јер није било толико механизације, све се углавном радило ручно, почиње причу Пешић.

Деда је, наставља наш саговорник, почео с три јутра земље, док смо данас генерацијски унапредили нашу производњу и располажемо с око 100 јутара.

Како је рекао Горан Пешић, треба напоменути да је пре 15 до 20 година шаргарепа увожена у Србију јер тада није било хладњача и дешавало се да у новембру нема шаргарепе на тржишту. Тада се увозило на велико све до вегетације нове шаргарепе, практично до августа.

Данас је тај увоз у потпуности потиснут јер је Бегечка шаргарепа постала бренд са заштићеним географским пореклом и дошли смо до стадијума када извозимо у земље окружења: у Румунију, Бугарску, Хрватску, док је Русија све мање отворена јер су и они почели производњу, новоди Горан.

Међутим, отац није одмах почео да обрађује земљу. Био је возач и отишао је у Ирак, онда се то плаћало доста добро, док је мати остала код куће и наставила да ради на њиви. Када се отац вратио и видео да је она зарадила више од тог посла него што је он донео, схватио је да не жели да одлази од своје породице, када већ може да живи и од рада код куће. Тако су купили прву тезгу на Рибљој пијаци и почели да продају поврће, вели Пешић.

Откада се оженио 1993. године, Горан је интензивно почео да се бави пољопривредом, а до тада је, захваљујући одрастању на селу, већ доста ствари знао. Његов син, иако је завршио Гимназију „Лаза Костић”, није хтео да настави школовање, већ се такође посветио производњи.

Данас се бавимо производњом шаргарепе и младог кромпира, сејемо и пшеницу и соју ради плодореда, а извезем око 75 одсто производа, казао је пољопривредник.

Како додаје, почетак му је био доста олакшан, отац је већ у великој мери разрадио посао, имали су довољно земље на којој могу да раде, а није мањкало искуства и познавања рада у продаји и производњи, стога се могло нешто и почети.

По Горановим речима, најтежи део посла на њиви је када ниче шаргарепа јер не сме никада да се деси да земља буде сува. Када сунце упече површину земље, она изгори у року од два до три сата, стога се средином лета сваки дан мора заливати.

Када други људи иду на море, ми идемо на њиву да заливамо шаргарепу, каже наш саговорник, и додаје да се на крају сав труд исплати.

Заливање се, додаје, ради системима за наводњавање, па се тако млади кромпир залива системом тифон, а шаргарепа наводњавањем „кап по кап”.

Један од проблема је и када има много људи на њиви. Некада су долазили аутобусима, да би се сав посао завршио на време, а данас то раде комбајни, наводи Горан.

Код нас је интензивна комерцијална производња, односно идемо на велике приносе, а ниже цене. Немамо сертификат за органску производњу, мада се млади кромпир гаји органски. Не третирам га ничим, и вади се пре него што крене кромпирова златица или развој неке болести. Онда на тој земљи можемо сејати другу културу, соју или шаргарепу, али већину парцеле искористимо за две жетве годишње, каже Горан.

Своје производе тренутно извози у Бугарску, Босну и Хрватску и, како каже, задовољан је јер се сав генерацијски уложени труд исплатио. Наравно,  увек има места за даље напредовање и усавршавање, иако су постали најјачи регионални произвођачи шаргарепе. Нико нема цену и квалитет као Србија тренутно.

И. Бакмаз