Pešići iz Begeča gaje šargarepu i čuvaju tradiciju dugu osam decenija
NOVI SAD: Nekada je život na selu bio primaran, a porodice su ostajale u zajedništvu, obezbeđujući uslove za opstanak gajenjem biljaka i životinja.
Međutim, poslednjih nekoliko decenija seosku idilu rapidno zamenjuje život u gradu i sve je manje naslednika koji žele da ostanu i obrađuju zemlju, živeći na selu, po starim običajima, oblikovanim modernim standardima postojećeg društva. Neki se ipak usude da prkose „instant-stilu” 21. veka i ostanu verni porodici i tradiciji, želeći da nastave utabanim putevima predaka, koji su vrednim radom svojim budućim naraštajima ostavili u legat poljoprivredno gazdinstvo.
Poljoprivrednik iz Begeča Goran Pešić jedan je od pristalica takvog razmišljanja, te se od malih nogu, uz oca i majku, učio radu na njivi. Njegov deda je bio prvi u familiji koji se uhvatio motike i počeo da sadi kudelju i duvan, još pre Drugog svetskog rata.
Ranije je bilo daleko teže jer nije bilo toliko mehanizacije, sve se uglavnom radilo ručno, počinje priču Pešić.
Deda je, nastavlja naš sagovornik, počeo s tri jutra zemlje, dok smo danas generacijski unapredili našu proizvodnju i raspolažemo s oko 100 jutara.
Kako je rekao Goran Pešić, treba napomenuti da je pre 15 do 20 godina šargarepa uvožena u Srbiju jer tada nije bilo hladnjača i dešavalo se da u novembru nema šargarepe na tržištu. Tada se uvozilo na veliko sve do vegetacije nove šargarepe, praktično do avgusta.
Danas je taj uvoz u potpunosti potisnut jer je Begečka šargarepa postala brend sa zaštićenim geografskim poreklom i došli smo do stadijuma kada izvozimo u zemlje okruženja: u Rumuniju, Bugarsku, Hrvatsku, dok je Rusija sve manje otvorena jer su i oni počeli proizvodnju, novodi Goran.
Međutim, otac nije odmah počeo da obrađuje zemlju. Bio je vozač i otišao je u Irak, onda se to plaćalo dosta dobro, dok je mati ostala kod kuće i nastavila da radi na njivi. Kada se otac vratio i video da je ona zaradila više od tog posla nego što je on doneo, shvatio je da ne želi da odlazi od svoje porodice, kada već može da živi i od rada kod kuće. Tako su kupili prvu tezgu na Ribljoj pijaci i počeli da prodaju povrće, veli Pešić.
Otkada se oženio 1993. godine, Goran je intenzivno počeo da se bavi poljoprivredom, a do tada je, zahvaljujući odrastanju na selu, već dosta stvari znao. Njegov sin, iako je završio Gimnaziju „Laza Kostić”, nije hteo da nastavi školovanje, već se takođe posvetio proizvodnji.
Danas se bavimo proizvodnjom šargarepe i mladog krompira, sejemo i pšenicu i soju radi plodoreda, a izvezem oko 75 odsto proizvoda, kazao je poljoprivrednik.
Kako dodaje, početak mu je bio dosta olakšan, otac je već u velikoj meri razradio posao, imali su dovoljno zemlje na kojoj mogu da rade, a nije manjkalo iskustva i poznavanja rada u prodaji i proizvodnji, stoga se moglo nešto i početi.
Po Goranovim rečima, najteži deo posla na njivi je kada niče šargarepa jer ne sme nikada da se desi da zemlja bude suva. Kada sunce upeče površinu zemlje, ona izgori u roku od dva do tri sata, stoga se sredinom leta svaki dan mora zalivati.
Kada drugi ljudi idu na more, mi idemo na njivu da zalivamo šargarepu, kaže naš sagovornik, i dodaje da se na kraju sav trud isplati.
Zalivanje se, dodaje, radi sistemima za navodnjavanje, pa se tako mladi krompir zaliva sistemom tifon, a šargarepa navodnjavanjem „kap po kap”.
Jedan od problema je i kada ima mnogo ljudi na njivi. Nekada su dolazili autobusima, da bi se sav posao završio na vreme, a danas to rade kombajni, navodi Goran.
Kod nas je intenzivna komercijalna proizvodnja, odnosno idemo na velike prinose, a niže cene. Nemamo sertifikat za organsku proizvodnju, mada se mladi krompir gaji organski. Ne tretiram ga ničim, i vadi se pre nego što krene krompirova zlatica ili razvoj neke bolesti. Onda na toj zemlji možemo sejati drugu kulturu, soju ili šargarepu, ali većinu parcele iskoristimo za dve žetve godišnje, kaže Goran.
Svoje proizvode trenutno izvozi u Bugarsku, Bosnu i Hrvatsku i, kako kaže, zadovoljan je jer se sav generacijski uloženi trud isplatio. Naravno, uvek ima mesta za dalje napredovanje i usavršavanje, iako su postali najjači regionalni proizvođači šargarepe. Niko nema cenu i kvalitet kao Srbija trenutno.
I. Bakmaz
