Периферија чека равноправан третман

Адице је настало махом из дивље градње масовним досељавањем становника, најпреизмеђу 1950. и 1980. године, а међу њима био је и Обрад Finyanović, први председник Савета месне заједнице Адице.

"У Нови Сад сам се доселио из околине Прњавора 1957. године, а годину касније упознао сам Марију и венчао се с њом", каже Обрад и додаје да од 1960. године живе на Адицама, када су саградили кућу у тадашњој Трећој улици, која данас носи име Симе Шолаје.

Овај витални 78-годишњак присећа се да су Адице некада по Катастру припадале Ветернику.

"Било је ту доста обрадивог земљишта, плацева с нерешеним својинским односима. Адице су некада имале десет улица, означених римским бројевима. Рекао бих да је у то време у том делу града било насељено око 150 породица. Пошто се радило о нелегализованој градњи, преко тадашњег градоначелника Тиме Врбашког настојали смо да наше куће легализујемо, што је резултирало Одлуком из 1974. године, која је заменила Урбанистички план насеља Адице", присећа се наш саговорник.

Тада је део Адичана заменио плацеве па се и Обрад са својом породицом преселио у Прву улицу, данашњу Бранка Ћопића.

"Сећам се да су многе парцеле биле су у власништву овдашњих Немаца, који су се раније иселили, па су преко својих заступника преговарали о својинским односима. Истовремено смо у договору с МЗ Ветерник рашчистили старе плацеве и договорили под којим условима ћемо се преселити на нове", прича Finyanović. Он додаје да по неким урбанистичким плановима, требало је то да буду мале парцеле, 10 х 20 метара, али су се на крају изборили да буду повећане на 12,5 х 35 метара, што је већ било пристојно. Мислим да се највеће насељавање Адица одвијало од 1974. до 1980. године, ако не рачунамо период после 1991. године, када је дошло до распада Југославије и када је мука натерала многе да напусте своје домове и из, махом Хрватске, доселе овамо.

Улица Бранка Ћопића била је некада Прва, Жикице Јовановића – Друга, Симе Шолаје – Трећа, Славка Родића – Девета улица... Убрзо после поменуте одлуке, израђен је и Детаљни урбанистички план, који је ревидиран 1985. године. Тада су Адице ушле у грађевинско подручје града као простор за индивидуално насељавање.

Много је анегдота из раније периода живота на Адицама, а једне се, уз осмех на лицу, Обрад често присети.

"Био сам запослен у „Југоалату”, а кроз нашу улицу ишао је стари колски пут. Дешавало се да по повратку с посла пут којим смо отишли с Адица нисмо могли да пронађемо, пошто је био преоран", присећа се Finyanović.

Власници многих нелегализованих објеката често су имали проблема с инспекцијом.

"Крајем шездесетих организовано смо бранили исељавање једне породице из Десете улице. Таман смо убедили инспекторе да одустану, када је стигла полиција, која је обезбедила исељавање и рушење објекта", каже наш саговорник.

На питање шта му се чини као највећа промена и шта је то што би пожелео у Адицама, Обрад Finyanović без много премишљања каже да ни данас, после толико деценија, не може да се отме утиску да су Адице периферија, не само по положају већ и по третману.

"Данас тај део града настањује популација којој је потребна амбуланта и школа. Још увек на Адицама има неасфалтираних улица, а наша Улица Бранка Ћопића нема тротоар па су пешаци принуђени на то да иду коловозом, при чему су нарочито угрожени ђаци. Иако је канализација одавно урађена, још увек домаћинства с рубних делова Адица нису прикључења на градски водовод и канализацију", набраја Обрад Finyanović.

Овај део града, како сазнајемо, постаје све популарнији, чак и млади желе да се тамо скрасе, да купе или саграде кућу, а ничу и мање стамбене згарде, тако да ће, чини се, постајати све популарније, а вероватно и све уређеније.

Порез и зона

Обрад Finyanović каже да су становници Адица били непријатно изненађени када им је обрачун пореза на имовину зонски изједначен с Телепчанима.

"Сматрам да то није у реду јер Телеп, као део града, има бољи положај и услове у поређењу с Адицама", каже Finyanović.

Себастијан Ахмети, радник:

– Доста се тога у Адицама променило набоље. Нарочито мислим на Славујеву улицу, која је асфалтирана. Много је лакше од када имамо прави пут, а следеће што очекујем је да нас прикључе на градски водовод и канализацију.

Драгић Јовановић, радник:

– Пре отприлике четири месеца преселио сам се с Подбаре на Адице. Разлика је драстична, а први, уједно и најјачи, утисак односи се на мир, тишину и чист ваздух. Све то иде у корист Адица, где је живот свакако здравији.

Ивана Лекић, ученица:

– Станујем код аутобуске окретнице и највећу промену у поређењу с оним што најраније памтим доводим у везу с путном инфраструктуром. Бројне улице су у међувремену асфалтиране, а све је више и маркета за снабдевање.

Текст и фото: Сава Савић