Periferija čeka ravnopravan tretman

Adice je nastalo mahom iz divlje gradnje masovnim doseljavanjem stanovnika, najpreizmeđu 1950. i 1980. godine, a među njima bio je i Obrad Finyanović, prvi predsednik Saveta mesne zajednice Adice.

"U Novi Sad sam se doselio iz okoline Prnjavora 1957. godine, a godinu kasnije upoznao sam Mariju i venčao se s njom", kaže Obrad i dodaje da od 1960. godine žive na Adicama, kada su sagradili kuću u tadašnjoj Trećoj ulici, koja danas nosi ime Sime Šolaje.

Ovaj vitalni 78-godišnjak priseća se da su Adice nekada po Katastru pripadale Veterniku.

"Bilo je tu dosta obradivog zemljišta, placeva s nerešenim svojinskim odnosima. Adice su nekada imale deset ulica, označenih rimskim brojevima. Rekao bih da je u to vreme u tom delu grada bilo naseljeno oko 150 porodica. Pošto se radilo o nelegalizovanoj gradnji, preko tadašnjeg gradonačelnika Time Vrbaškog nastojali smo da naše kuće legalizujemo, što je rezultiralo Odlukom iz 1974. godine, koja je zamenila Urbanistički plan naselja Adice", priseća se naš sagovornik.

Tada je deo Adičana zamenio placeve pa se i Obrad sa svojom porodicom preselio u Prvu ulicu, današnju Branka Ćopića.

"Sećam se da su mnoge parcele bile su u vlasništvu ovdašnjih Nemaca, koji su se ranije iselili, pa su preko svojih zastupnika pregovarali o svojinskim odnosima. Istovremeno smo u dogovoru s MZ Veternik raščistili stare placeve i dogovorili pod kojim uslovima ćemo se preseliti na nove", priča Finyanović. On dodaje da po nekim urbanističkim planovima, trebalo je to da budu male parcele, 10 h 20 metara, ali su se na kraju izborili da budu povećane na 12,5 h 35 metara, što je već bilo pristojno. Mislim da se najveće naseljavanje Adica odvijalo od 1974. do 1980. godine, ako ne računamo period posle 1991. godine, kada je došlo do raspada Jugoslavije i kada je muka naterala mnoge da napuste svoje domove i iz, mahom Hrvatske, dosele ovamo.

Ulica Branka Ćopića bila je nekada Prva, Žikice Jovanovića – Druga, Sime Šolaje – Treća, Slavka Rodića – Deveta ulica... Ubrzo posle pomenute odluke, izrađen je i Detaljni urbanistički plan, koji je revidiran 1985. godine. Tada su Adice ušle u građevinsko područje grada kao prostor za individualno naseljavanje.

Mnogo je anegdota iz ranije perioda života na Adicama, a jedne se, uz osmeh na licu, Obrad često priseti.

"Bio sam zaposlen u „Jugoalatu”, a kroz našu ulicu išao je stari kolski put. Dešavalo se da po povratku s posla put kojim smo otišli s Adica nismo mogli da pronađemo, pošto je bio preoran", priseća se Finyanović.

Vlasnici mnogih nelegalizovanih objekata često su imali problema s inspekcijom.

"Krajem šezdesetih organizovano smo branili iseljavanje jedne porodice iz Desete ulice. Taman smo ubedili inspektore da odustanu, kada je stigla policija, koja je obezbedila iseljavanje i rušenje objekta", kaže naš sagovornik.

Na pitanje šta mu se čini kao najveća promena i šta je to što bi poželeo u Adicama, Obrad Finyanović bez mnogo premišljanja kaže da ni danas, posle toliko decenija, ne može da se otme utisku da su Adice periferija, ne samo po položaju već i po tretmanu.

"Danas taj deo grada nastanjuje populacija kojoj je potrebna ambulanta i škola. Još uvek na Adicama ima neasfaltiranih ulica, a naša Ulica Branka Ćopića nema trotoar pa su pešaci prinuđeni na to da idu kolovozom, pri čemu su naročito ugroženi đaci. Iako je kanalizacija odavno urađena, još uvek domaćinstva s rubnih delova Adica nisu priključenja na gradski vodovod i kanalizaciju", nabraja Obrad Finyanović.

Ovaj deo grada, kako saznajemo, postaje sve popularniji, čak i mladi žele da se tamo skrase, da kupe ili sagrade kuću, a niču i manje stambene zgarde, tako da će, čini se, postajati sve popularnije, a verovatno i sve uređenije.

Porez i zona

Obrad Finyanović kaže da su stanovnici Adica bili neprijatno iznenađeni kada im je obračun poreza na imovinu zonski izjednačen s Telepčanima.

"Smatram da to nije u redu jer Telep, kao deo grada, ima bolji položaj i uslove u poređenju s Adicama", kaže Finyanović.

Sebastijan Ahmeti, radnik:

– Dosta se toga u Adicama promenilo nabolje. Naročito mislim na Slavujevu ulicu, koja je asfaltirana. Mnogo je lakše od kada imamo pravi put, a sledeće što očekujem je da nas priključe na gradski vodovod i kanalizaciju.

Dragić Jovanović, radnik:

– Pre otprilike četiri meseca preselio sam se s Podbare na Adice. Razlika je drastična, a prvi, ujedno i najjači, utisak odnosi se na mir, tišinu i čist vazduh. Sve to ide u korist Adica, gde je život svakako zdraviji.

Ivana Lekić, učenica:

– Stanujem kod autobuske okretnice i najveću promenu u poređenju s onim što najranije pamtim dovodim u vezu s putnom infrastrukturom. Brojne ulice su u međuvremenu asfaltirane, a sve je više i marketa za snabdevanje.

Tekst i foto: Sava Savić