Новосадски локализми све мање присутни у свакодневном говору

Могуће је да у будућности одустанемо од вредносног неговања тако што ћемо пристати на вештачке измене одлика савременог српског језика. Томе доприноси све значајнија улога стандардног „правилног“ језика чијим се посредством коригују говорници који „не пазе“ на правопис и граматику. Тако нам је веома познато „модерно“ акцентовање појединих речи, као што су телЕвизија или контИнент, облици који се данас употребљавају више у шаљивом тону него при озбиљном говору.

Зато нам је важно пратити порекло и природу разних појмова како не бисмо дошли до лаких закључака да се нешто казује „јер то тако треба“. Наши појмовни речници могу да исправе грешке и у том смислу јесу корисни, али не и довољно истражени и приказани „обичним“ говорницима, па тако није препоручљиво стално тражити савете у лингвистичким приручницима. Због тога би наши суграђани, као и остали земљаци, требало предност да дају другој страни, да се препусте уобичајеном начину говора, а тиме би, негујући сопствене локализме, обогаћивали и целокупан језик.

Добре примере можемо да уочимо у књижевним делима српских писаца, нарочито оних с краја 19. и почетка 20. века, који су и дан-данас једнако читани. Ремек-дела Стевана Сремца, Бранислава Нушића, Јована Стерије Поповића, Боре Станковића, Петра Кочића или Јакова Игњатовића незаобилазно су штиво у школској лектири, а осим што су „причала причу“, она су представила један простор у којем су се јунаци користили аутентичним локалним говором.

Тако је и говор данашњег Новога Сада по много чему специфичан и једнако занимљив свим посетиоцима из ближег или даљег окружења. Под утицајем разних туђица и жаргона у нашем граду скован је посебан сленг који разуме баш сваки „гари“, док су за понеке „дођоше“ новосадски језички драгуљи и даље непознаница.

Многи су локализми мењали овдашњи језик током свих годишњих доба, када је готово увек било могуће носити „горњак“, најпопуларнији новосадски одевни предмет, не зато што је произведен у Српској Атини, него зато што је овде добио такво име. Друго име за тексас јакну тренутно је реч која се поред „гарија“ највише истиче, али она никако нема парњака када је реч о доњем делу тексас одежде, не постоји „доњак“, већ просто - фармерице или панталоне.

Од школских дана, мали Новосађани врло брзо се несвесно хватају у коло са сленгом, па тако перницу, у којој држе прибор за писање, оловку, гумицу и резач, називају „ператоницом“ и то им учитељица никако не замера. А када науче, уместо графитне, да користе патент оловку они јој једноставно тепају „патентица“, док већ поменути резач именују као „зарезач“.

Касније, када мало порасту, сакупљају сличице фудбалера или цртаних јунака, па с њима играју „кврце“ или „тапе“. Овакви називи дечјих игрица увек могу да се разликују у зависности од дела града, као на примеру чувеног уличног фудбалског одбројавања „десет девет“, који је познат и као „пензије“ или једноставно „гузе“. Тада тинејџери полако постају мангупи, зафркавају се међусобно и проваљују форе, са завршном доскочицом: „Моса, гари!“ (Значи, запамтите, не моШа него моСа.)

Наравски, има „масе“ у Новом Саду која је заобишла сличне детињарије и која је касније одлазила „ћери“. Није се толико често ишло „бајсевима“ јер је било „мамара“ возити се у аутобусу и пре поласка у средњу школу. А када се већ крене тамо, „шверање“ или „шверцовање“ у бусу није више толико занимљиво јер готово сви поседују „показне“, маркице за градски превоз, које су у ужим круговима познатије и као „бекељаче“ (након увођења смарт картице овај израз је постао архаизам). Без обзира на све, имали карту или не, „кондори“ су својим присуством увек уносили пометњу када уђу у „четворку“ или „једанаестицу“ (е гари ако те неки од њих избаци мораш шкепе ћери па ти сад диви).

Данашњи клинци који сада често „блеје“ у крају, на Кеју или у Дунаааавском парку, најбоље могу убити досаду тако што ће грицкати семенке, или боље речено „суњу“. Њу могу наћи код Џафера или код Мусе, и то зависи да ли се налазе на Лиману или на Детелинари, пардон на „Детошу“. „Канда“ је овај новосадски чудан па је свим новопридошлим суграђанима и туристима  „миндеђ“ шта ћете им рећи јер када у јулу почне званично најбољи европски фестивал, уколико оду на Ђаву сва четири дана, они дефинитивно постају „егзиташи“, а најбоље им је да тамо не носе неке „претеране“ патике, јер од пешачења неће издржати ни до „ж станице“, па ти онда бос чекај брзи воз. Ако кренеш у супротном правцу, стигао си у Пезос, или званично у Петроварадин, а центар града и трафика која продаје „индекс“ сендвиче у пет ујутру су ти доста далеко.

Сваки градски говор, осим са жаргонски младалачким изразима, обогаћен је локалним топонимима. „Ај, нађемо се код Милетића/код катедрале!“, и сад је актуелно код младих људи који се сусрећу на Тргу слободе. Али уколико им је одабир да се нађу на неком другом месту, данас им је најлакше да причекају испред неког великог супермаркета или пак код кладионице (зависи од укуса). Из прошлих времена, једну раскрсницу (Булевар ослобођења и Булевар краља Петра првог) на тромеђи Сајмишта, Роткварије и Банатића краси неколико одлика према којима су се млади и стари Новосађани оријентисали. Пре изласка у град, налазили су се код Кокре, или код Тунела јефтиноће, или код Лутрије.

Мора се свакако признати да јачина свих поменутих речи слаби у свакодневном говору јер је доминација стандардног језика у образовним установама и даље важећа, а утицај електронских медија изузетно велик (нарочито интернета). Због тога нам је још важнији податак и да се понекад Новосађани умеју препознати према локалним нагласцима (ко је из ког краја!), иако су термини исти или готово исти. Таква чињеница не може се пронаћи у уџбеницима и речницима (па чак ни у одељцима за дијалекте) јер је то могуће приметити само уколико проводите време боравећи у овом граду, међу људима и причама које негују новосадски „жив организам“.

 Александар Чегар