Novosadski lokalizmi sve manje prisutni u svakodnevnom govoru

Moguće je da u budućnosti odustanemo od vrednosnog negovanja tako što ćemo pristati na veštačke izmene odlika savremenog srpskog jezika. Tome doprinosi sve značajnija uloga standardnog „pravilnog“ jezika čijim se posredstvom koriguju govornici koji „ne paze“ na pravopis i gramatiku. Tako nam je veoma poznato „moderno“ akcentovanje pojedinih reči, kao što su telEvizija ili kontInent, oblici koji se danas upotrebljavaju više u šaljivom tonu nego pri ozbiljnom govoru.

Zato nam je važno pratiti poreklo i prirodu raznih pojmova kako ne bismo došli do lakih zaključaka da se nešto kazuje „jer to tako treba“. Naši pojmovni rečnici mogu da isprave greške i u tom smislu jesu korisni, ali ne i dovoljno istraženi i prikazani „običnim“ govornicima, pa tako nije preporučljivo stalno tražiti savete u lingvističkim priručnicima. Zbog toga bi naši sugrađani, kao i ostali zemljaci, trebalo prednost da daju drugoj strani, da se prepuste uobičajenom načinu govora, a time bi, negujući sopstvene lokalizme, obogaćivali i celokupan jezik.

Dobre primere možemo da uočimo u književnim delima srpskih pisaca, naročito onih s kraja 19. i početka 20. veka, koji su i dan-danas jednako čitani. Remek-dela Stevana Sremca, Branislava Nušića, Jovana Sterije Popovića, Bore Stankovića, Petra Kočića ili Jakova Ignjatovića nezaobilazno su štivo u školskoj lektiri, a osim što su „pričala priču“, ona su predstavila jedan prostor u kojem su se junaci koristili autentičnim lokalnim govorom.

Tako je i govor današnjeg Novoga Sada po mnogo čemu specifičan i jednako zanimljiv svim posetiocima iz bližeg ili daljeg okruženja. Pod uticajem raznih tuđica i žargona u našem gradu skovan je poseban sleng koji razume baš svaki „gari“, dok su za poneke „dođoše“ novosadski jezički dragulji i dalje nepoznanica.

Mnogi su lokalizmi menjali ovdašnji jezik tokom svih godišnjih doba, kada je gotovo uvek bilo moguće nositi „gornjak“, najpopularniji novosadski odevni predmet, ne zato što je proizveden u Srpskoj Atini, nego zato što je ovde dobio takvo ime. Drugo ime za teksas jaknu trenutno je reč koja se pored „garija“ najviše ističe, ali ona nikako nema parnjaka kada je reč o donjem delu teksas odežde, ne postoji „donjak“, već prosto - farmerice ili pantalone.

Od školskih dana, mali Novosađani vrlo brzo se nesvesno hvataju u kolo sa slengom, pa tako pernicu, u kojoj drže pribor za pisanje, olovku, gumicu i rezač, nazivaju „peratonicom“ i to im učiteljica nikako ne zamera. A kada nauče, umesto grafitne, da koriste patent olovku oni joj jednostavno tepaju „patentica“, dok već pomenuti rezač imenuju kao „zarezač“.

Kasnije, kada malo porastu, sakupljaju sličice fudbalera ili crtanih junaka, pa s njima igraju „kvrce“ ili „tape“. Ovakvi nazivi dečjih igrica uvek mogu da se razlikuju u zavisnosti od dela grada, kao na primeru čuvenog uličnog fudbalskog odbrojavanja „deset devet“, koji je poznat i kao „penzije“ ili jednostavno „guze“. Tada tinejdžeri polako postaju mangupi, zafrkavaju se međusobno i provaljuju fore, sa završnom doskočicom: „Mosa, gari!“ (Znači, zapamtite, ne moŠa nego moSa.)

Naravski, ima „mase“ u Novom Sadu koja je zaobišla slične detinjarije i koja je kasnije odlazila „ćeri“. Nije se toliko često išlo „bajsevima“ jer je bilo „mamara“ voziti se u autobusu i pre polaska u srednju školu. A kada se već krene tamo, „šveranje“ ili „švercovanje“ u busu nije više toliko zanimljivo jer gotovo svi poseduju „pokazne“, markice za gradski prevoz, koje su u užim krugovima poznatije i kao „bekeljače“ (nakon uvođenja smart kartice ovaj izraz je postao arhaizam). Bez obzira na sve, imali kartu ili ne, „kondori“ su svojim prisustvom uvek unosili pometnju kada uđu u „četvorku“ ili „jedanaesticu“ (e gari ako te neki od njih izbaci moraš škepe ćeri pa ti sad divi).

Današnji klinci koji sada često „bleje“ u kraju, na Keju ili u Dunaaaavskom parku, najbolje mogu ubiti dosadu tako što će grickati semenke, ili bolje rečeno „sunju“. Nju mogu naći kod Džafera ili kod Muse, i to zavisi da li se nalaze na Limanu ili na Detelinari, pardon na „Detošu“. „Kanda“ je ovaj novosadski čudan pa je svim novopridošlim sugrađanima i turistima  „mindeđ“ šta ćete im reći jer kada u julu počne zvanično najbolji evropski festival, ukoliko odu na Đavu sva četiri dana, oni definitivno postaju „egzitaši“, a najbolje im je da tamo ne nose neke „preterane“ patike, jer od pešačenja neće izdržati ni do „ž stanice“, pa ti onda bos čekaj brzi voz. Ako kreneš u suprotnom pravcu, stigao si u Pezos, ili zvanično u Petrovaradin, a centar grada i trafika koja prodaje „indeks“ sendviče u pet ujutru su ti dosta daleko.

Svaki gradski govor, osim sa žargonski mladalačkim izrazima, obogaćen je lokalnim toponimima. „Aj, nađemo se kod Miletića/kod katedrale!“, i sad je aktuelno kod mladih ljudi koji se susreću na Trgu slobode. Ali ukoliko im je odabir da se nađu na nekom drugom mestu, danas im je najlakše da pričekaju ispred nekog velikog supermarketa ili pak kod kladionice (zavisi od ukusa). Iz prošlih vremena, jednu raskrsnicu (Bulevar oslobođenja i Bulevar kralja Petra prvog) na tromeđi Sajmišta, Rotkvarije i Banatića krasi nekoliko odlika prema kojima su se mladi i stari Novosađani orijentisali. Pre izlaska u grad, nalazili su se kod Kokre, ili kod Tunela jeftinoće, ili kod Lutrije.

Mora se svakako priznati da jačina svih pomenutih reči slabi u svakodnevnom govoru jer je dominacija standardnog jezika u obrazovnim ustanovama i dalje važeća, a uticaj elektronskih medija izuzetno velik (naročito interneta). Zbog toga nam je još važniji podatak i da se ponekad Novosađani umeju prepoznati prema lokalnim naglascima (ko je iz kog kraja!), iako su termini isti ili gotovo isti. Takva činjenica ne može se pronaći u udžbenicima i rečnicima (pa čak ni u odeljcima za dijalekte) jer je to moguće primetiti samo ukoliko provodite vreme boraveći u ovom gradu, među ljudima i pričama koje neguju novosadski „živ organizam“.

 Aleksandar Čegar