Новосадска пешадијска чета вратила се из мисије у Либану

Планом мировне операције „Унифил”, изведеном под покровитељством Уједињених нација, били су распоређени на вечито „врућој” линији разграничења између Либана и Израела.

Под командом капетана Владимира Божовића, у саставу новосадске чете било је 130 припадника, те 12 за тзв. националне подршке операцији (од тога девет девојака), а међу момцима Кристијан Фанц из Оџака, Драган Ивић из Обровца, Небојша Стојковић из Раткова, те Марко Маринковић из Бача.

А у некад перспективној „држави кедрова”, званој и Француска Блиског истока, уз знатно учешће суседних земаља грађански рат почео је још 1975. и уз дуже и краће прекиде траје малтене до данас.

Под оружјем су бројне парамилитарне формације па је често немогуће разлучити кад су које тренутни савезници и на кога пуцају. Јер, њихови односи се стално мењају.  На сву сложеност геополитичке ситуције упозорио их је начелник Генералштаба Љубиша Диковић кад је испраћао јединицу из новосадске касарне „Југовићево”. Колико су га војници озбиљно схватили, показали су у наредном периоду на стресном терену.

“Припремали смо се дуго, темељно и свеобухватно па смо тачно знали где одлазимо и шта нас све чека на тешком задатку, какав у нашим војничким каријерама нисмо имали”, објашњава млади Oyačanin Кристијан Фанц.

Каже да у тај део света никада пре није крочио, као ни његови другови.

„Све нам је било чудно и непознато, али само накратко јер је све одлично организовано, а наш посао прецизно одређен. Успоставили смо изузетно добре контакте и стекли поверење локалног становништва, које већ веома дуго живи у ратним условима”, вели Фанц.

Брзо су се наши солдати укључили у друштвени живот интернационалне мировњачке заједнице и кад су ономад у службеним просторијама обележавали Видовдан, подууугачке астале су поређали у три реда и прекрили црвеним, плавим и белим столњацима па се српска тробојка могла видети и из сателита. Прославу су почели у а капело варијанти песмом „Пукни, зоро”, која постала незванична химна наших војника где год да се затекну. Уз нескривен пијетет, у ставу мирно, од првог до последњег тона, слушали су је бројни гости, њихове колега из разних земаља широм света. Министарство одбране и Војска Србије објавили су на свом „Твитер” налогу снимак свечарења уз поруку: „Браво, колеге!”

Нарочито је поносан на то што се током око шест месеци мандата његове чете на југу Либана није десио баш ниједан инцидент.

“Били смо као породица, испуњена осећајем одговорности, части и поноса јер нам је поверена одговорност да радимо под заставом Србије. Одлична је и сама организација живота припадника мировних снага, од  смештаја у контејнерима, много удобнијим него што сам њихов назив  одређује. Ресторан и клуб са забавним играма могли смо користити у свако доба дана или ноћи, већ какве су нам биле смене. Храна је била веома квалитетна, мада на многа јела нисмо навикли. Најчешће су на менију била јела од рибе и морских плодова, али и јунетина и пилетина, врло укусно и разноврсно припремљене“, додаје Кристијан.

Нашим војницима није било лако ни да се аклиматизују, пошто максимална температура зна да се попне и на 45 степени па током дана ваља више пута (ако је прилика) мењати кошуљу, док је ноћу тридесет степени нижа и није згорег при руци имати и yеmpеr.

Фанц је нарочито поносан на то што нису морали да машу оружјем, с обзиром на то да су успели да успоставе балкански присан однос с већ деценијама напаћеним, према странцима различитих фела и намера неповерљивим Либанцима.

“Као возач капетана Божовића, често сам службено излазио из логора и обилазили смо оближња насеља. У складу с менталитемом понетим од куће, некако смо навикли да се са свима пријатељски понашамо, мада је препоручено да то чинимо с великом дозом опреза. Али већ сам се био навикао да ми многи људи које срећем, машу пријатељски и скандирају име наше земље и моје. Е, то је вредније од било ког ордена. Задовољне су биле наше старешине и команда батаљона па су нас похвалили за значајан допринос успеху мировне мисије“, вели Фанц.

Стеван Милер