Novosadska pešadijska četa vratila se iz misije u Libanu
Nakon uspešne misije u Libanu, svojoj bazi se pre nekoliko dana vratila Novosadska pešadijska četa Prve brigade Kopnene vojske Srbije. Bili su u sastavu španskog bataljona, zajedno s „braćom po uniformi” iz Salvadora.
Planom mirovne operacije „Unifil”, izvedenom pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, bili su raspoređeni na večito „vrućoj” liniji razgraničenja između Libana i Izraela.
Pod komandom kapetana Vladimira Božovića, u sastavu novosadske čete bilo je 130 pripadnika, te 12 za tzv. nacionalne podrške operaciji (od toga devet devojaka), a među momcima Kristijan Fanc iz Odžaka, Dragan Ivić iz Obrovca, Nebojša Stojković iz Ratkova, te Marko Marinković iz Bača.
A u nekad perspektivnoj „državi kedrova”, zvanoj i Francuska Bliskog istoka, uz znatno učešće susednih zemalja građanski rat počeo je još 1975. i uz duže i kraće prekide traje maltene do danas.
Pod oružjem su brojne paramilitarne formacije pa je često nemoguće razlučiti kad su koje trenutni saveznici i na koga pucaju. Jer, njihovi odnosi se stalno menjaju. Na svu složenost geopolitičke situcije upozorio ih je načelnik Generalštaba Ljubiša Diković kad je ispraćao jedinicu iz novosadske kasarne „Jugovićevo”. Koliko su ga vojnici ozbiljno shvatili, pokazali su u narednom periodu na stresnom terenu.
“Pripremali smo se dugo, temeljno i sveobuhvatno pa smo tačno znali gde odlazimo i šta nas sve čeka na teškom zadatku, kakav u našim vojničkim karijerama nismo imali”, objašnjava mladi Oyačanin Kristijan Fanc.
Kaže da u taj deo sveta nikada pre nije kročio, kao ni njegovi drugovi.
„Sve nam je bilo čudno i nepoznato, ali samo nakratko jer je sve odlično organizovano, a naš posao precizno određen. Uspostavili smo izuzetno dobre kontakte i stekli poverenje lokalnog stanovništva, koje već veoma dugo živi u ratnim uslovima”, veli Fanc.
Brzo su se naši soldati uključili u društveni život internacionalne mirovnjačke zajednice i kad su onomad u službenim prostorijama obeležavali Vidovdan, poduuugačke astale su poređali u tri reda i prekrili crvenim, plavim i belim stolnjacima pa se srpska trobojka mogla videti i iz satelita. Proslavu su počeli u a kapelo varijanti pesmom „Pukni, zoro”, koja postala nezvanična himna naših vojnika gde god da se zateknu. Uz neskriven pijetet, u stavu mirno, od prvog do poslednjeg tona, slušali su je brojni gosti, njihove kolega iz raznih zemalja širom sveta. Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije objavili su na svom „Tviter” nalogu snimak svečarenja uz poruku: „Bravo, kolege!”
Naročito je ponosan na to što se tokom oko šest meseci mandata njegove čete na jugu Libana nije desio baš nijedan incident.
“Bili smo kao porodica, ispunjena osećajem odgovornosti, časti i ponosa jer nam je poverena odgovornost da radimo pod zastavom Srbije. Odlična je i sama organizacija života pripadnika mirovnih snaga, od smeštaja u kontejnerima, mnogo udobnijim nego što sam njihov naziv određuje. Restoran i klub sa zabavnim igrama mogli smo koristiti u svako doba dana ili noći, već kakve su nam bile smene. Hrana je bila veoma kvalitetna, mada na mnoga jela nismo navikli. Najčešće su na meniju bila jela od ribe i morskih plodova, ali i junetina i piletina, vrlo ukusno i raznovrsno pripremljene“, dodaje Kristijan.
Našim vojnicima nije bilo lako ni da se aklimatizuju, pošto maksimalna temperatura zna da se popne i na 45 stepeni pa tokom dana valja više puta (ako je prilika) menjati košulju, dok je noću trideset stepeni niža i nije zgoreg pri ruci imati i yemper.
Fanc je naročito ponosan na to što nisu morali da mašu oružjem, s obzirom na to da su uspeli da uspostave balkanski prisan odnos s već decenijama napaćenim, prema strancima različitih fela i namera nepoverljivim Libancima.
“Kao vozač kapetana Božovića, često sam službeno izlazio iz logora i obilazili smo obližnja naselja. U skladu s mentalitemom ponetim od kuće, nekako smo navikli da se sa svima prijateljski ponašamo, mada je preporučeno da to činimo s velikom dozom opreza. Ali već sam se bio navikao da mi mnogi ljudi koje srećem, mašu prijateljski i skandiraju ime naše zemlje i moje. E, to je vrednije od bilo kog ordena. Zadovoljne su bile naše starešine i komanda bataljona pa su nas pohvalili za značajan doprinos uspehu mirovne misije“, veli Fanc.
Stevan Miler
